Nisam volela mačke...

... dok nisam uzela psa... a onda zavolela sve, i mačke, i komarce... i zmije i bube ... ma sve živuljke, naučila me moja keruša...

Elem, dok je bila živa, izluđivale su je mačke iz dvorišta... bacala se po prozoru, grebala po zidu ... a one se sve poređaju i potpuno opušteno gledaju kakve ona te kerefeke izvodi, kao da su u pozorištu, sa prve galerije...

Ode moja Beca... i ja posle nekih mesec dana pokušam da spasim jedno promrzlo mače... u(o)svoji me na prvi pogled... malo veći od dlana... odemo do veterinara... sve sredimo... dam mu i ime... bio Vidovdan, pa ga ja krstila kao Vidoje... al nije preživeo noć... bilo kasno za njega... :(

Opet, prođe malo... čujem frku u dvorištu... pogledam... neki šareni mačak ćapio DVA goluba... ja dreknem.. on ih ispusti... vičem ja - jer još nekih 7- 8 mačaka potrčalo da vide šta je... galamim ja dok se golubovi nisu sunovratili u svetlarnik... a mace opet na galeriji gledaju...

Otrčim do golubova - kad oni jadni upetljani... krvava nogica jednog kroz krilo drugog :((( Donesem ih u kupatilo... razvežem nekako... i jedan odmah poleti... preleti preko celog stana i kroz otvoren prozor u dvorište...

Drugi, za koga sam ubeđena da je ONA ostade da drhti... ta sa povređenim krilom... i tako je ona bila tu tri dana... Objasnim joj ja jednog jutra kad sam pošla od kuće (zvala sam je Milica, i bogme je reagovala i pažljivo me slušala), elem, kažem ja njoj da se polako sprema, da bi bilo lepo da sutra ode u svoj život, takav je naš stari običaj 'svakog gosta tri dana dosta', pa eto, ja joj poklanjam još jedan dan, od srca... Kad sam došla popodne - Milica odletela kroz prozor od kupatila...

Al nije to sve... Sutradan ujutru, onaj mačak stoji i gleda me kroz prozor i nešto se svađa.... Objasnim ja njemu da nema pravo da se ljuti na mene što sam mu otela plen, jer ne može da se ponaša necivilizovano i da lovi iz sporta - živi s ljudima, u gradu, hrane ga komšinice, nije gladan i sram da ga bude što hoće 'preko leba pogače'...

Istog dana kupim mačju hranu, i kad god zamjauče, kod prozora ili ulaznih vrata.... i tako, bila sam u dužničkom ropstvu sedam meseci dok novi pas nije ušao u moj život.

Sad se i on, kao i Beca, bacaka, laje i ljuti na mačke, a one ga gledaju, skroz ravnodušne.

Nećeš moći.... :)

E, pre iks godina povredim ja desni skočni zglob i posle četiri dana skinem longetu jer je trebalo da radim - a posao mi, između ostalog, da prestojim ceo dan.. Lepota!

I dolazi neki tip i kreće da mi daje sugestije kako da što pre bolovi prođu, saniram otok i ostalo, al sve usput vrti glavom kako je to strašno i kako ću imati trajne posledice. Ja kažem neću... on hoćeš... ja kažem opet neću... on kaže hoćeš.... i pitam ja njega na kraju 'dobro kakve ću posledice imati?' on kaže 'nećeš moći baš sve s tom nogom...'' Pitam ''Ok, šta na primer?'' On kaže ''Pa nećeš moći da stojiš na vrhovima prstiju...' Ja kažem ''E, dobro je, jer to nisam mogla ni pre...''

Posle se ispostavi da je on bivši baletan i da je zbog takve povrede prestao da pleše.

Uvek je važno pitati do kraja (mada to često zaboravim) jer ko zna iz kojih svojih priča ljudi olako donose nekakve konačne sudove.

VioletA, Topolska, Beograd - preuzeto

O imenu...

Replika koju Slavko Štimac izgovara u filmu 'Specijalno vaspitanje' - "Gde si Violeta kućo stara?", samo je slučajna podudarnost sa nazivom objekta u kome se nalazite. Naime, vlasnici su želeli da je nazovu "Stara kuća" ili nešto slično, jer jednostavno kuća datira iz 1922. godine.

Tokom radova na adaptaciji, slučajni prolaznik koga na žalost ne možemo da imenujemo, ali u pitanju je stari Beograđanin, veliki boem, koji je dobar deo svoga života, između dva rata živeo u Francuskoj, upitao je vlasnike šta se to tu otvara, i kad je čuo, izašao je pred njih očiju punih suza sa neobičnom molbom:
"Može li ova vaša kafana deco, da se zove Violeta?".
Kada smo ga upitali zašto, ponudio se da nas odvede u najbližu kafanu na piće i ispriča razloge svoje molbe.

Pred sam početak Drugog svetskog rata u jednom malom bistrou u Nansiju u koje je svakodnevno sedeo sa svojim prijateljima došla je da radi u šanku Violet Arto, dvadesetogodišnja devojka iz Lunevila. Dugo nam je govorio o njenoj čednosti, o njenom vaspitanju, i njenom stidljivom osmehu, ali kad god je pokušao da govori o njenoj lepoti pravio je duge pauze i gledao u daljinu...
Shvatili smo samo da za svojih 89 godina kako tvrdi, nije video ništa lepše i boji se da kad ode na onaj svet, ni tada neće videti ništa tako lepo osim ako ponovo ne sretne nju. A i tog susreta se boji, kaže zato što je Violet tamo otišla kao mlada bolničarka, pa se plaši da je ne sretne sa nekim mlađim, isto prereno otišlim kao i ona. Ali nema veze, oprostiće joj. Ko bi čekao 62 godine? Nije ni on, kaže. Oženio se M... imaju unuke i dva praunuka. Živeli su srećno. Ali nije prošao ni dan, da ne pomisli na Violet, iako je kaže, nije čestito ni poljubio. Samo je držao njene promrzle ruke u svojim rukama jedne zime, jutro pre nego što je dobrovoljno otišla u ratnu bolnicu...

"Učinite mi to deco... Ja nikada nisam uspeo da napravim nešto posvećeno njoj, a ne bi ni mogao od ove moje... Učinite mi to, možda se i vama jednoga dana (ne daj Bože) desi neka takva ljubav zbog koje željno čekate onog čamdžiju da vas prebaci preko reke, a njega nema, pizda mu materina... "

Rastasmo se u suzama, i eto... U spomen svim velikim, tajnim, javnim, srećnim i nesrećnim ljubavima o kojima nisu pisali veliki pisci, dadosmo joj ime VioletA. Želimo da njena čednost i lepota koja je fascinirala našeg "Kuma", zrači i prenosi se na vas još mnogo, mnogo godina.

''Vrati se dijete k sebi, dok još imaš kome...'' - reče starica

Naše programiranje počinje čak i pre našeg rođenja. Naši roditelji, bake, dede, kumovi, strine i tetke, očekujući naše pojavljivanje na ovoj Planeti, već planiraju šta će nam obući, gde će nas voditi, u koji karate klub upisati, koji instrument će mamino zlato svirati, koji fakultet upisati.... i kakve će sjajne unuke podariti! I kako će sva svoja iskustva - uglavnom o svetu kao opasnom mestu - preneti na nas.

Već sam start nam je opterećen opasnostima, strahovima, prekomernim brigama. A onda mi polako otkrivamo svet.... otkrivamo nagradu i kaznu, otkrivamo kako da se prilagodimo da bi nas prihvatili, učimo da ne budemo ono što jesmo. Potom slede iskustva - ko se jednom opekao i u hladno duva - znate za to, sigurno. Sa svakim narednim iskustvom, sa svakim novim povređivanjem, rešavamo da ćemo se zaštiti od svih, najbolje što znamo.

Odabiramo maske. Nekad i veći broj, za svaki slučaj, da nam se nađe.

I jednoga dana se suočimo sa tesnom kožom. Sa zidovima koji nas guše. Sa osećajem nerazumevanja i usamljenosti. Sa velikom prazninom.

Nešto moramo uraditi pre nego što nas potpuno uguši ta teskoba.

Najpametnije je da učimo. Da učimo da razumemo, da učimo da volimo, da učimo da se oslobađamo zidova, da učimo da pokažemo svoju ranjivost, da učimo da poboljšamo svoje samopouzdanje, samopoštovanje, samoprihvatanje i ljubav prema sebi.

*Sa svesnom namerom ponavljam više puta 'da učimo' - jer se SVE uči i SVE se može naučiti!

Radost, osam godina posle... :)

Prebiram i dalje po računaru. Svašta sam zapisivala - a onda zaboravila. Često ja to tako....

Nekada se iznenadim, naletim na nešto vrlo mudro, pa se zamislim otkud mi to?...

A evo, pre pet meseci sam opet imala tren retrospekcije na 'a kakva sam bila, da ne veruješ' :)

19.juni 2011.

..... Zastala sam sad i otplovila u mislima... Bože, kakva sam bila pre dvadeset godina... Kakvo glupavo, strogo, skučeno stvorenje. Sad, kad sretnem nekog sličnog (ili sličnu), ne mogu da skrijem radost zbog svoje promene. Ona, svakako, daje nadu i svima drugima da su pozitivne promene moguće, a posebno – da su zabavne. Omogućavaju nam elastičnost, saosećanje, uzbuđenje, zadovoljstvo, podmlađivanje.

Vraćam se opet tih dvadeset godina unazad, pa još malko više.... Ozbiljnost, rigidnost i oštrina, bili su – to sada znam – proizvod verovanja da treba da budem takva, posledica strahova, bolova, gorčine i ožiljaka koje sam, ne bez ponosa i stisnutih zuba, nosila. Jedna dama je rekla, prkosno i gordo ’ja svoje poraze nosim kao ordenje’, a ja sam pomislila da do promene nije došlo, i ja bih tako govorila – uverena da izgovaram čistu, neprerađenu umotvorinu. Danas znam da poraz, dok smo živi - ne postoji...

Radost

Prebiram po računaru i naletim na nešto pisano 10. jula 2004.
Nasmejalo me, baš je slatko.
Danas ne bih tim rečima napisala, no, osećam isto.
Blago meni!
:)

Radost ispod kože

Ispričaću vam šta je bilo: Šalila sam se sa prijateljem i trebalo je da izdržim jedan minut, a da se ne nasmejem. Mislila sam da je to za mene, sa puno glumačkog dara, samokontrole i jakom snagom volje (i priznajem, željom da ‘pobedim’, da dokažem da mogu !) lak zadatak. Prijatelj me je, naravno, zasmejavao, ali nije bilo golicanja ili ‘prljavih’ trikova. Pokušavala sam i uspevala po 15 – 20, maksimalno 30 sekundi da izdržim bez osmeha ili smeha, i onda iz početka.

Na trenutke sam prisiljavala sebe da mislim na finansijske probleme sa kojima se u ovom trenutku nosim, pa onda na najveći problem koji me okupira ovih dana…. pa na večite tužne teme… Ali – ništa !!! Ništa nije uspevalo da otkloni osmeh sa mog lica duže od trideset sekundi !

Kada smo oboje toga postali svesni, igra je dobila svoj smisao. To je bio naučni dokaz (za mene !) da sam svoju nekadašnju mrzovoljnu i ozbiljnu narav, tvrdoglavost, ljutnju i sve druge loše navike i emocije, trajno pobedila. Da su netragom nestale sve misli koje su mi stvarale bore na čelu i davale (samo) utisak odrasle, ozbiljne i odgovorne osobe.

Srce mi je zaigralo, radosno.

Problemi postoje, i treba ih rešiti. Ali, ako ćemo rešavajući probleme nabaciti mučan izraz lica, poviti ramena ili se, ne daj Bože, razboleti – to znači da nismo rešili problem, samo smo trampili manji za veći – a to, priznaćete, nit’ je mudro, nit’ odraslo, niti odgovorno.

Ako rešavajući problem, zadržimo osmeh, radost, spremnost i sposobnost da uživamo u lepotama oko nas, onda ćemo sigurno trajno rešiti problem.

Previše često zaboravimo da se nasmejemo, da budemo radosni, rešavajući nešto što zapravo i nije na nama da rešimo – da promenimo druge, da sredimo svetsku politiku ili stanje u fudbalu. Ako ste plastični hirurg, svetski političar ili fudbaler, onda je to OK! Ako niste, odustanite od tuđih problema, pa valjda imate svoje – rešavajte njih.

Ali ne zaboravite da budete radosni, onako kako ste bili radosni dok vas nisu ubedili da je život težak i da biti ozbiljan znači imati zastrašujući izgled, namrgođen izraz lica i ispunjen karton u Domu zdravlja!

Susret

Dama, operisana od tumora na mozgu, na hemioterapiji, hoda polako, uz pratnju prijateljice, dugačkim, pretrpanim bolničkim hodnicima. I stane, zakuca se tik do mene. I stoji. Onda joj prijateljica tepa, priča svašta, nagovara je da krenu, a ona stoji. I dalje samo stoji. Bez nekog posebnog izraza lica, nije čak ni ravnodušno, više nekako udaljeno. U meni se javi želja da je pomilujem po obrazu. Upitam za dozvolu. Pogleda me i dalje udaljena. Osetih da joj taj dodir prija. Pomilujem je još jednom. Potom se uhvatimo rukama, kao da se levoruko rukujemo - iznenadi me jak, snažan stisak tople, energične ruke - i onda se nasmeši.
Zove se Dragana.

Bombonica...

Kada prihvatite činjenicu da je jedino promena konstantna,

više nećete biti voljni da štetite sebi i drugima odbijajući da je prihvatite.

Prihvatanje promene znači prihvatanje života.

En Vilson Šif