Follow by Email

уторак, 15. децембар 2015.

Decembar

Ne što je kraj godine, već što, prikupljajući godine, svaki mesec dobija sve više značajnih datuma, a samim tim i sećanja... Tako od jutros, setivši se da sam prošle godine na današnji dan otišla na operaciju, osim što pamtim nenormalan umor i kako sam jedva čekala da se dokopam kreveta i naspavam, prisetih se sledećeg:
konačno me smestiše, oko ručka, pojedoh šta je bilo i zaspah. Kad sam se probudila, gleda me jedna sobna sapatnica i kaže
''Sve čekam da se probudiš, moram nešto da ti kažem... Jutros, na prijemnom, ti si bila s jednom ženom...''
- Da, drugarica me je dovezla, nije htela da me pustti samu...
''Ma da, gledam ja vas dve jutros, i jedva čekam da se prijem završi... Baš sam bila radoznala da vidim koja od vas dve ulazi u bolnicu, jer ste se toliko slatko smejale, da nisam mogla da procenim.''
- Baš ti hvala, rekoh s osmehom.

... i sad ti hvala. :)

среда, 21. октобар 2015.

Baš drag intervju...specijalan

Pre nekog vremena, jedna Jelena mi se, pročitavši intervju u 'Sensi', javila na FB-u, rekla da treba da radi diplomski i da bi rado pisala o El Kaminu. Pitala je da li bih joj odgovorila na neka pitanja i time joj upotpunila diplomski rad. Ah, ništa lepše... rado... naravno...

I nekoliko meseci taj, meni tako drag 'intervju' čeka da dobije dozvolu za objavljivanje... Juče je Jelena diplomirala! Sve čestitke!
I napisa mi: ''...Od svih profesora u komisiji sam dobila pohvalu da je intervju pravi pogodak i da sve ono sto ste napisali upotpunjava rad i da su na neki nacin osetili duh Kamina na osnovu vaseg iskustva :)''

Hvala, Jelena, na prilici da posredno učestvujem u jednom značajnom životnom (is)koraku. Čast i radost se prepliću... ♥



1.       Kako je krenula vaša priča? Šta je prethodilo odluci da spakujete stvari i prepešačite čitavu severnu Španiju do Santjaga de Kompostele?
Odgovor: Potpuno nenadano. Na moj seminar je došao jedan pomorac iz Kotora i kada smo uveče izašli na večeru, u priči se dotakosmo i Santjaga. Reče kako će sledeće godine na Kamino - reče da je video i lepše trgove i lepše katedrale, ali da su lica hodočasnika koja stižu na trg tako ozarena i sijaju, da je odlučio da pođe na hodočašće. Rekoh mu da povede i mene, a on mi odgovori da ne dolazi u obzir, jer je to putovanje na koje čovek ide sam. I ja se, glupavo, nadurim. Da me je neko par minuta pre pitao šta mislim o hodočašćima od 8oo kilometara u 21. veku – rekla bi da je to za zaludne i religiozne fanatike.
Pet nedelja kasnije, dođe na nastavak seminara i donese mi poklon – školjku, koja je simbol El Kamina. Tu se već, potpuno neprimereno, naljutim. Ma koliko zvučalo šašavo, doživela sam taj poklon kao moranje da krenem na put. Niko to nije rekao, to je bila nekakva unutrašnja naredba, a on je bio prenosilac te poruke. Posle 48 sati odlučim da idem i počnem da tragam po internetu. Da sam mogla, krenula bih iz istih stopa, ali sam morala da sačekam da oposlim sve planirano, kupim neophodne stvari i krenem. Pošla sam za šest nedelja od odluke.


2.       Kolika je količina hrabrosti potrebna da krenete na jedno ovakvo putovanje?
Odgovor: Verovatno da je hrabrost potrebna. Ja je nisam bila svesna. Pomislila sam da nije dobro da jedna žena ide sama, a onda pronašla podatak da su po španskim zakonima rigorozne kazne za sve koji naude ili pokradu hodočasnike, i to me je umirilo. Znam, i to zvuči šašavo. Kao da je važno ko će reagovati ako mi se neko zlo dogodi. No, koliko god mi bili racionalna bića, najveći broj naših odluka su najpre iracionalne, a potom ih verbalno pojašnjavamo i tražimo uporište u realnosti.
Na Putu sam zaista videla da sve što je u vezi sa hodočasnicima, reaguje Gvardija Sivil (Guardia Civil) koja je poluvojna policija.
Vatra u meni da što pre pođem je sprižila sve strahove.


3.       Kako izgleda jedno vaše putovanje? Planirate li sve unapred ili se snalazite na licu mesta?
Odgovor: Na prvo putovanje sam pošla gotovo nespremna. Nekoliko dana uoči putovanja sam pogledala neke sajtove na kojima su ljudi pričali o opremi i specijalnim pomagalima i to me je uplašilo. Shvatila sam da ukoliko počnem da sve čitam, neću smoći hrabrosti da krenem na put. Pošla sam sa viškom stvari koje sam usput ostavljala gde će ih pokupiti neko kome su potrebne. Tako je jedna ostavljena košulja, drugoga dana, na kraju puta, u samoj Katedrali, bila pored mene na jednom Koreancu.:) Uglavnom sam se snalazila. Na sledeća dva sam pošla opremljenija, sa manjim rancem i sa manje stvari. Što se pak, destinacija, spavanja, kilometara pređenih tokom dana, tiče – to sve odlučujem na licu mesta.


4.       Opišite osećaj kada ste prvi put došli do cilja i ugledali katedralu u Santjagu. Da li ste na isti način doživeli svoje prvo i drugo putovanje do Santjaga?
Odgovor: Kada sam hramajući i hodajući pomoću štapova, po prvi put stigla na trg, bila sam presrećna, zbacila ranac sa sebe i u neverici blenula u Katedralu. Imam utisak da svako od nas, ma koliko nas prepešači stotine kilometara,doživljava potpuno subjektivno, kao da smo jedini na vetu, jer, zapravo, svako od nas je pobedio jedinog rivala – sebe. Ta pobeda volje, upornosti, istrajnosti, iako najveći broj hodočasnika nije tu iz verskih razloga, u sebi ima i dozu duhovnosti i zanosa.
Na prvom putovanju sam imala mnogo fizičkih prepreka, vrelina, žuljevi, upale tetiva... na drugom je bilo obrnuto – kiša me je pratila 3/4 puta, bilo je hladno i teralo me da što više hodam i nisam imala nikakvih fizičkih poteškoća, ali sam zato, zbog smrti važne osobe, pola puta prošlau svađama u glavi. Tek treće putovanje mi je donelo potpunu radost, posebno što sam tada išla još dalje, do okeana.
Nije isti osećaj doći pred Katedralu prvi, drugi, treći put... Prvi put je uzbuđenje najveće, jer kad ugledate Katedralu iz daljine, ne znate koliko još treba da hodate do nje, A kad stignete, s boka, kroz jedan prolaz, odjednom vam se ukaže trg, okružen svim srednjevekovnim građevinama, i naravno, Katedrala. Sve to deluje moćno ubilo koje doba, ali prvi put vas ostavi bez daha.
Svaki sledeći put, već znate kuda idete, šta očekujete i kako sve to izgleda. Ali osećaj uspeha je isti uvek.


5.       Na Ruti Sv. Jakova ste obišli mnoge gradove, videli brojne kulturno-istorijske spomenike i netaknutu prirodu, sreli različite ljude. Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
Odgovor: Sve – i ljudi, i priroda i mesta. Negde ljudi zasene građevinu, a negde je obrnuto. A negde je udruženo, kao u crkvi u kojoj je smešten alberge (stvratište) u mestu Granjon gde su, kada sam prvi put hodala, sveštenici pripremali večeru, potom održali misu, potom nam poslužili večeru i nakon zajedničke molitve i zahvalnosti za sve u tom proživljenom danu nas poslali na spavanje sa anđelima. Tu su se mogle čuti reči zahvalnosti na engleskom, korejskom, jidišu, nemačkom, španskom i italijanskom. A opet, svi kao da smo sve razumeli.
Jedno od najlepših mesta je Molinaseka (Molinaseca), smeštena iza galicijskih planina i dok se spuštateu to mesto,, već vas mami – krovovima, arhitekturom, rekom koja protiče kroz mesto.
Čuveni O Sebreiro (O'Cebreiro) je galicijsko središte puta, sa važnom crkvom u kojoj se na policama mogu naći – i iskoristiti tokom službe - Biblije na stotinu različitih jezika.
San Žan Pje du Port – početak puta, potom Pamplona, Burgos, Leon, Astorga, sve su to mesta gde je malo kroz njih proći. Svaki put bih ponešto novo videla i naučila – sada sam saznala da je u Astorgi rođen Poncije Pilat i da je tu proveo prvih osam godina svog života.
No, intimno, najveće uzbuđenje bih svaki put imala približavajući se mestu nakom se nalazi Gvozdeni krst, čuveni Cruz de Ferro. Nalazi se na 550 km od početka puta i tu se, uz molitvu zahvalnosti koja je štampana u svakom vodiču, spušta kamen koji ponesete od kuće. Posmatrala sam turiste koji dolaze kolima i sa toliko kilometara u nogama, razmišljala kako oni ne znaju šta znači doći, izreći zahvalnost i ostaviti kamen.
Postoje i brojni spomenici hodočasnicima, neki manji, neki impozantni. Na njih, kada ste 'peregrino', odreagujete s posebnim uzbuđenjem.
I mogla bih da nabrajam dalje: Santo Domingo de la Calzada – mesto gde je živeo prvi vitez templar koji je bui skrbnik hodočasnicima, pa San Huan de la Ortega – mesto njegovog naslednika, pa Ponferada sa velikim srednjovekovnim zamkom... Čitav Kamino je istorija, kultura, stalno podsećanje da smo prolazni, mali, a veliki u isto vreme.


6.       Imate li neko iskustvo, događaj ili osobu koja vam se posebno urezala u pamćenje ili vas promenila na neki način?
Odgovor: Na Kaminu vlada jedan duh zajedništva, pomoći, saosećanja. Moj realni život se ne razlikuje mnogo od tog načina i takvih odnosa, ali je divno kad je ogromna većina ljudi oko vas tako dobronamerna i spremna da pomogne. Ne može vam se desiti da sednete na neuobičajeno mesto i da vas svako ko pored vas prođe ne upita da li ste dobro, da li vam nešto treba. Sa svakog putovanja sam ponela 3-4 osobeu svom srcu, trajno, i sa njima sam i dalje u kontaktu.
Negde na pola puta sam ušla u jedan bar, žaleći se gazdi kako sam morala da hodam 4-5 kilometara, okolo, zbog loše obeležene trase. On mi je objasnio da imaju problema sa meštanima iz susednog sela, da oni to namerno rade bne bi li skrenuli hodočasnike da kod njih svrate, pazare, popiju i pojedu. Kad je došla njegova supruga, skoro pred porođajem, on joj prepriča naš razgovor i nastavimo priču u troje. Zatim me ona upita odakle sam, i kad rekoh da sam iz Srbije, vlasnik reče, na našem: 'A što ne kažeš?' Ispostavi se da je on iz Poreča, da je tri godine pre, po prvi put prošao Kamino, vratio se sledeće godine, upoznaonju – Španjolku, a onda su se venčali i odlučili da žive na Kaminu. Dve nedelje posle, porodila se, sledeće godine je mališa imao deset meseci kad sam došla, a treće godine je već bio dečačić. Najlepše od svega jebilo kad mi je prepričala da je dvadesetak dana pred moj dolazak pomislila, i rekla mužu 'doći će Margita i ove godine'.
Ima još nekoliko mesta gde su mi se ljudi jednako obradovali kada su me ponovo videli. U jednom baru, na početku puta, stoji moja slika sa drugog Kamina, a sa poslednjeg – u jednoj prodavnici u Sagunu (Sahagun), u kome postoji i spomenik da je to tačno polovina Puta.


7.       Kako izgleda jedan tipičan dan hodočasnika?
Odgovor: Ustaje se rano, između 5 i 6, nekada, kada su velike vrućine, ljudi kreću i ranije, brzinska umivanja, pakovanja i polazak. Manji broj ljudi doručkuje, jer često i ne postoji mesto gde biste to mogli. Onda, posle 5 do 10 km se pravi pauza, zavisno od rute i mogućnosti. Neki ljudi odrede sebi da hodaju do određenog vremena, potraže ameštaj i popodne odmaraju. Ja sam volela da pravim pauze i da hodam do kasno popodne. Kad stignete u alberge, onda sledi tuširanje, pranje stvari, večera, druženje i već u 22 sata se gasi svetlo, zaključava alberge – dok se često pod prozoromigraju deca, jer još nije potpuni mrak.


8.       Da li ste tokom putovanja dobili sve neophodne informacije? Šta se od oblika informisanja (npr. brošure, mape, internet) najviše koristi i da li je dovoljno za snalaženje na Ruti? Da li je lokalno stanovništvo na koje ste nailazili predusretljivo i želi da pomogne?
Odgovor: Prilično je dobro organizovano sve. Postoje vodiči na nekoliko jezika koji mogu da se kupe bilo gde, i uglavnom ih ljudi ili nabave ranije ili kupe na početku puta. U San Žanu je 'pilgrims offise' gde se dobije tzv 'credential' ili pasoš u koji se beleže mesta uz put i to je glavni dokumet koji hodočasnici nose i čuvaju. Tu se može dobiti visinska šema puta, tako da tačno znate koliko imate penjanja, spuštanja, lakših ili težih deonica. U većim mestimapostoje biroi za informisanje, a čitav put je jasno obečežen žutim strelicama. Lokalno stanovništvo je blagonaklono, posebno središnji deo puta kroz Kastilju i Leon, gde ima i najviše restorana, svratišta, hotela.


9.       Kakva su prenoćišta za hodočasnike? Kakve usluge nude?
Odgovor: Osim u Galiciji, poslednjih stotinak kilometara, na čitavom putu ima dovoljan broj mesta za prenoćište. Postoje opšinski, crkveni, a sad sve više, i privatni albergei. Postoje i hosteli i hoteli, ali ova opštinska i crkvena svratišta su traženija i zbog cene i zbog značaja. Pošto su sobe sa više ležajeva, od 8 do 80, uglavnom sa krevetima na sprat, nekada poželite da se jednu noć odmorite i pošteno naspavate, pa potražite neki 'luksuzniji' smeštaj. Postoje i tzv 'donativo' svratišta gde ostavite novca koliko želite, a dobijete ležaj i večeru, ponekad i doručak. Negde je skromnije, ali uglavnom postoji jelo, salata, dezert, ponegde i čaša vina. Uglavnom, svratišta su 5, 6, 10 evra za noć, a okolni restorani nude 'menu peregrino' za 9 ili 10 evra.
Kada ste hodočasnik, veoma brzo se svedete na najnužnije – treba vam ležaj pod krovom, malo tišine i voda da se okupate i operete stvari. Sve ostalo ćete imati kod kuče, a na putu vam je ovo dovoljno.
Pošto su hodočasnici brbljivi, lako saznate gde je najčistije, gde najmirnije, gde kreveti škripe, a gde su tuđevi dobri. Tako se i prilagođavate u hodu, jer stalno se nešto renovira, otvara novo, ili zatvara staro.
Upravo stoga, ni jedan priručnik ili brošura nema sve informacije i nije se mudro osloniti na štampane stvari, već osluškivati i raspitivati se.


10.   Išli ste pešaka. Koliko ste kilometara dnevno prelazili i da li ste svakodnevno prelazili istu razdaljinu ili je to zavisilo od vremenskih uslova, udaljenosti narednog prenoćišta ili nekih nepredviđenih okolnosti?
Odgovor: Prvi put sam, kada sam videla kako to neće biti baš lak poduhvat, uveče pravila plan za sutra, pa bih na papiru ispisala mesta i razdaljinu do njih. Onda bih rekla sebi, ako stignem do ovde – dobro, do ovde - vrlo dobro, do ovde – odlično. I uglavnom bih bila 'odlična'.
Šalila sam se da mi je najčitanija knjiga – vodič za Kamino. Događalo mi se da pogledam u knjigu, vidim koliko kilometara imam do narednog mesta, kako se mesto zove i kakav je put – da li je uzbrdo ili nizbrdo, i dok vratim knjigu u ranac, dva od ta tri podatka, zaboravim. Žalila sam se drugarima, a onda su mi potvrdili da se to i njima događa. Svakoga dana se prolazi kroz 6-7 mesta, sela, sa zvučnim nazivima, i ona već sutra odu u istoriju i vi učite nove nazive za novi dan. Tako da smo svi, manje ili više, bivali smušeni.
Da, na drugom putu, jedno jutro pomislim kako ću sad lagano da stignem do jednog restotrana, imam 6-7 kilometara ravnog puta i posle samo mali uspon, kao, lagana deonica... a onda se ispostavi da je to bila jedna od najtežih deonica na celom drugom Kaminu, jer je napadala takva kiša da smo se jedva probijali kroz blato, a morali smo da zastajemo da pomognemo biciklistima kojima je pogotovo bilo nemoguće daprođu tu ravninu.
Prosek mi je prvi put bio 23,5 km dnevno, a na druga dva puta – 30. Jednog dana sam pretršala 47 km jer nisam htela da se lomatam oko spavanjau jednom mestu gde su se ljudi otimali o ležajeve, pa sam nastavila dalje, i dalje, do mesta gde znam da ću sigurno naći krevet (Monto Do Gozo je alberge sa 1200 kreveta, napravljen na 5 km od Santjaga, kada je dolazio Papa).


11.   Koji period godine ste odabrali za vaše putovanje i koliko je ono trajalo? Da li je teren naporan i da li je klima odgovarajuća za ovakvu vrstu putovanja? 
Odgovor: Dva puta sam polazila 23. juna, a jednom 19. maja. Meni je ovo junsko putovanje više odgovaralo, bez obzira na vrelinu. To je, zaista individualno. Kamino 'radi' cele godine, mada se od aprila do oktobra smatra sezonom.
Teren je raznovrstan – negde se ide asfaltiranim stazama, negde pokraj puteva, negde kozjim stazama. Nekada vam, jednostavno, nije dan, a nekada letite, bez obzira na okolnosti.
Prvo putovanje mi je trajalo 37 dana jer sam pravila pauzu u Pamploni, drugo 30, a treće 34 jer sam išla 920 km, do okeana, do mesta Mušia (Muxia) i potom do Finistere – dva mesta za koja se u srednjem veku smatralo da je kraj sveta i da dalje ništa ne postoji.



12.   Mnogo ljudi sanja da učini ono što ste vi uradili, ali uvek imaju neki izgovor, bio to nedostatak novca ili strah od nepoznatog. Koji je vaš savet, kako preći preko svih tih pitanja koja sputavaju i odvažiti se na ovakav poduhvat? Šta ustvari mogu dobiti, a šta izgubiti?
Odgovor: Ko god sanja – treba da krene. Naravno, novac je potreban, možda je najteže doći do San Žana i vratiti se iz Santjaga – to je za nas isto onoliko novca koliko nam treba za sam Kamino. Ali, iz mog ugla, vredi. Kad se jednom nađu na Putu, on ih ponese, čuva, vuče, daruje prizorima, ljudima, doživljajima. Izgubiće poneki kilogram, po neku predrasudu o ljudima, po neki strah ili sumnju, a dobiti onoliko koliko su spremni da prime.
Ja ću, ako sve bude po planu, dogodine opet. Često u mislima hodam pojedine deonice, prisećam se ljudi, prirode, građevina, događaja. I često se zahvaljujem prijatelju koji mi je poklonio školjku i 'naterao me' da krenem.