U decembru, Olja kroz svoj prozor ugleda kujicu koja trčkara i izbegava vozila na raskrsnici, na Crvenom krstu. I pored svoja tri psa, sjuri se na ulicu i dovede kući. Posle tri dana gužve, traženja vlasnika, očitavanja čipa - sazna da je kerušica prijavljena na Grad Beograd, da je vakcinisana, sterilisana i čipovana - negde u Borči. Oho-ho, stigla do grada, opasnica.
Četvrtog dana objavi da je mora odvestit u azil, ne može da je zadrži. Znam, Olja plaća smeštaj po azilima, ne zna se koliko i za koje sve pse. Pa i njena tri su usvojena, a ne zna se ni koliko ih je ponegovala, polečila, udomila.
Mala, na slici, deluje okej, mršavica, zgodnica, može da se smesti kod mene, privremeno. Bile su hladne noći, ne može na ulicu....
Brzo se dogovorih sa Oljom da je dovede i ne brine, ja ću je pričuvati, a verujem da ću joj naći i udomitelja. Sale je nedavno ostao bez svog ljubimca... možda je malo rano... ali Nataša bi mogla da je uzme, prošlo je već pola godine od smrti njenog psa. Pritom, on je bio star, gluv, bolestan, Mala će joj doneti veliku promenu - zdravlje, energiju, radost...
Doleti Olja sa malom, i dok smo na vratima razmenjivale po koju reč, malena uđe, smesti se na dvosed, smota i zaspi, sasvim opušteno.
O, moj pas joj se obradovao - narednih dan i po. A onda se, matori, umorio. Sad bi mogla i da ide. Ali se komšijskom psu mnogo dopala i slatko su se igrali, dok ih je matori posmatrao s rezignacijom.
E, al' je meni ušla pod kožu. Onako ženski, neodoljivo.
Pojela mi papuče. Hahahahah....
Kupim nove.
Neoprezno ih ostavim nezaštićene na deset minuta- i jedna strada. E...
Dokači mi moje vredne patike. Uuuu!
Ma dobro, može da se sredi iglom i koncem, neće se ni videti.
Legne na ispeglan i savijen čaršaf, pa je taj tvdi pregib isprovocira i malko ga izgricka.
Hahaha četiri rupe.. odlično za ventilaciju.
Dograbi čokoladu i smlati četiri štangle. Hahahah, opasnica.
Izgricka svoj uprtač - nije problem, imam onaj Lajkin.
Igrize i njega.
Igla i konac će i to da reše.
Prvo veče u parku, sretnemo petnaestak ljudi i malo više pasa i sa svima se lepo pozdravi. Kroz par dana poče da laje na svakog i na sve što se nađe u vidnom polju, a nije mu tu mesto. Kolica za nabavku ostavljena pored ulaza - važan razlog za lavež. Pas na udaljenosti od pedeset metara - lavež.
Ubrzo shvatim da ona ne laje - ona priča, objašnjava, upozorava. Kada je izgrdim i kažem da nije lepo da viče - ona nastavi da zavija i objašnjava. Njena mora da je poslednja.
- Kako se zove?
- Dođimala, na to se odaziva.
Ma trebalo bi da se zove Malena, ali Maleeena, kao Monika Beluči, Jedina je zgodna i dugonoga od svih pasa u zgradi.
Kroz dva dana, iza ćoška grafit: VOLIM TE; MALENA:
Rešeno: Mala, Malena, Maleeena, pa nek je krsti ko je usvoji. Za mene je Malena.
Prošlo je dosta vremena dok se nisam okuražila da je pustim sa povodnika. Trči kao vetar, ne može se pogledom ispratiti.
Reče mi jedan Englez, na engleskom:
- Onaj vaš pas je baš brz... juri tamo - vamo...
- Da, ona je baš brza...
- Ona??? To sve objašnjava.
Malo sam je jurila, vikala, grdila - a onda sam je prepustila Svevišnjem. Ne umem ja da je sačuvam, ali on ume.Toliko je lep prizor kada je slobodna, puštena, kada juri, kad se igra sa drugim psima, kad ih začikava da je jure, da je greh držati je na povodniku.
Ujutru je ne puštam - previše ljudi jede po parku, bojim se, oteće nekom doručak. Uveče - trčiiii...
Prilazi, mazi se, ljudi blagonakloni. Ko god joj se nasmeši, ja pričam da je na usvajanju i ako žele, može da bude njihova.
Moji kučkari me zezaju:
- Pa ne bi je valjda dala?
- Naravno da bih. Ona zaslužuje da ima svog Čoveka, da bude jedna jedina. Kod mene nije. Volim je i ne bih je dala bilo kome. Ako se pojavi neko ko će je voleti više nego ja, naravno da bi to bilo najbolje rešenje za sve nas. Nekoga će ona mnogo usrećiti.
I tako mesecima.
Konačno, pojavi se jedan par. Mnogo im se dopadne. Zvali bi je Maša, išla bi sa njima i van zemlje. Šetali jedno popodne, bili u dva parka, bili u restoranu - i to bez mene - Malena se pokazala kao prava gradska frajla.
I onda deset dana ni reči... Šteta. A baš smo se obradovali da je našla svoje Ljude.
Jednog dana se javi Marko. Došao bi da se vidimo. Ozbiljne korake planira da preduzme. Firma, zaposleni, vreme mu za planiranje porodice, brige o sebi, o zdravlju. Reče, došao je po blagoslov. Dobio je blagoslov u manastiru, kaže, hoće i od mene.
Dok mi priča, planira, Malena mu u krilu, liže ga, ljubi, onako opsesivno, kao na zadatku. Reče, kad završim ovo za mesec i po, dolazim po nju, ako bude tu.
- Biće, ne brini. Ako si siguran, čuvam ti je. Nikakav problem još koji mesec. Ne smeta ona meni, jeste mi naporno sa dva psa i svim obavezama, ali jedino može da ode na bolje... ne dam je tek tako.
Javlja mi se sutradan, promenjen plan, pomerili mu za nedelju dana,,, i ako može, došao bi da je vidi, nije mogao da spava od razmišljanja o njoj.
Marku iskrsavaju neke prepreke, nervira se, ali dok priča telefonom, Malena ga ljubi i liže, i on sve mirniji. Predložim mu da je uzme za vikend - meni olakša posao, a on da vidi kako im je zajedno.
Vratiće je u nedelju uveče.
Iste večeri, stiže mi slika - iznenađenje. Na nekom splavu, Malena pritrčava komšinici:
-Hej , pa ja tebe znam... Margitin pas?
- Jeste... a biće moj...
Ha, kakva slučajnost.
U međuvremenu, javljaju se Ljudi, pitaju za Mašu. Smoriše se kad su čuli da nije više na usvajanju, da će je uzeti moj drugar.Predlažem da pogledaju jednu kujicu u parku - ali ne, oni bi hteli Mašu. Glupa situacija, a opet, deset dana ni pisma, ni razglednice...
Kod Marka se menja situacija - jel može da ostane i u ponedeljak? Može.
Bili su u Novom Sadu, Fruškoj gori, Požarevcu... super im je...
- Jel može do srede?
Kada su stigli i kada sam videla kako ga prati i sluša, bila sam ljubomorna. Reče mi da se sve sa njom dogovorio - idu na poverenje. Njegova je.
On, raspušta firmu, radnike, napušta stan, milion priča i planova koje ne mogu ni da otpratim. Stani, čekaj, ne razumem...
- E, ja sam mislio kako ću ja nju da vaspitam, a ona mene vaspitava i menja mi život za 180 stepeni. Svi na koje sam računao su mi se izmakli, ali je to dobro, jer sad mogu jasno da vidim šta hoću i šta želim. Još sam se ukočio i kaže mi fizioterapeut da moram da hodam i da šetam, i još pita, 'jel' imaš motiv za šetnju?' - imam, bolji nego ikad.... I još sam dobio ponudu da idem na more, imam stan i hranu i ništa da ne brinem. Znaš kako je lepo, ima i dvorište za Nju.
Sledećeg vikenda, rano ujutru, dolazi po Malenu i odvodi je trajno.
Iako radim i zgodno je da ne skače po meni, da se ne gura ispod stola i brinem da li će mi prekinuti konekciju, wi-fi i seminar, ne gura se sa mnom na stolici, pa poluviseći držim seminar, nema ko da zavija i laje kad se čuju vrata od lifta ili dvorišta - nedostaje mi. Triput zovem da proverim kako je - a pravo pitanje je 'kako sam ja?'
Ostaje za ponedeljak da idu u Beoveterinu, provere čip, 'krsti je' i uradi sve što treba, jer u četvrtak idu na more.
Ponedeljak. Malena dobija svoje ''R''. Postaje Marlena.
MARgita
MARko
MARlena.
- Čoveče, pa danas je tačno šest meseci da je ušla u moju kuću.Došla je 21. decembra, na najdužu noć, a zvanično odlazi 21. juna, na najduži dan. Dobar znak!
U utorak sam zamolila Marka da dođu da se pozdravimo pred put.
Izmazismo se, i opet osetih neku prazninu, ali i veliko zadovoljstvo. Ima svog Čoveka i potpuno je jasno da ona to zna. Zrači mirom koji se jasno oseća.
Kažem joj:
- Pravi si primer one narodne 'Rodi me majko srećnu, pa me i u đubre baci.'... iz Borče u centar grada, pa brže-bolje na more, i to na 4 meseca...
- Šta si rekla? Iz Borče? Pa jel' znaš da u četvrtak u zoru iz Borče krećemo?
- Eto... pun krug... Nema slučajnosti...
Odoše.
Posle tri sata vidim propušten poziv. Marko.
Zovnem.
- Morao sam da te zovem i da ti kažem... Znaš gde sam bio parkiran na izlasku iz parka.... I taman joj stavljam povodac i dotrčava devojka i kaže ''Je li to Maša?''... Ja zbunjen, kažem da je Malena... A devojka kaže ''Da, da, Margitin pas... a trebalo je da bude naša.
U to prilazi i momak i predstavlja se i ispričasmo se... šta da ti kažem kada smo se pet minuta rastajali. Sve sam im ispričao, i kako mi je život promenila, i kako sam raspustio firmu i kako sam dobio ponudu za more - i da, nisam ti rekao, čeka me i posao na moru, posao koji je san svakog majstora... i čovek mi reče ''Ipak je ona tvoja!''
E, tako da znaš, i od njih sam dobio blagoslov. Baš mi znači. I sad mirmo možemo na put...
****
Možda su već stigli... Čitav dan u mislima putujem sa njima, pa rekoh, što da ne sednem i zapišem jednu lepu, srećnu priču.
Dobro vam more, iliti MARe, Marlena i Marko... i svima koji ste sa njima i uz njih...
