Prsli...

Jurim pre neki dan, uoči policijskog sata, da izvedem psa, kad mu inače nije vreme za šetnju i krajičkom oka vidim jedan bračni par - tu su negde oko 65 godina, da li manje ili više, ne znam. Godinama sa nama šetaju u parku, a poslednjih godinu-dve, baš aktivno šetaju, jer je muž imao nekakvu nesreću, šlog, šta li, pa mu je šetnja preporučena.

Nasmešim se i kažem u sebi 'hm... nisam ih videla'.

Ulazim u park i na prvom travnjaku, udaljenom 15 metara od njegovog stana, ugledam jednog 65+ sa svojim psom. Ne bi smeo da je tu, pa se ja opet nasmešim 'hm... pa šta će čovek...', javim mu se.

Nastavim, prilazeći dvema mojim kučkarkama koje na 4-5 metara udaljenosti idu i dovikuju se i stanem između njih. Jedna kaže: ''Vidi ovog matorog, opet je izašao, a pre neki dan ga je policija opomenula.''

''Pa šta će, čovek? Ko da mu izvede psa kad živi sam i ovo mu je 15 metara od spavaće sobe... nigde i nije otišao...''

Kad, viče on za nama:

''Ne smete više od dvoje da šetate!'' i sve onako, opasno - i ozbiljno - maše prstom.


Kako reče ono brat Isus o trunu i balvanu?
A ima i ona narodna ''o svom dvorištu''.

Imaj svoju meru

Puno puta sam čula preporuku da 'čovek mora da zna svoju meru' ili pak 'imaj svoju meru'. I uvek sam mislila kako to znači da moramo da se odredimo prema drugima, da znamo gde nam je mesto, među odlikašima ili dovoljnima, među znalcima ili neznalicama. Tek danas saznam da je imati meru potvrda da neko srebro iz rudnika ima sopstveni žig, što je ujedno dokaz i bogatstva tog rudnika, ali i njegove posebnosti. Tako doznam da imati meru jeste uputstvo da svako od nas bude svoj, autentičan  i jedinstven.

Mi smo po definiciji takvi – po svom rođenju, jer niko nikada nije postojao, niti će postojati, kao što smo mi. Čak i klon će u odnosu na svoj original biti drugačiji po doživljajima, okruženju, iskustvima.

Imaj svoju meru, budi svoj, budi ono što jesi, budi original – kopije nemaju meru, i druga reč za njih je falsifikat.

Ćurka

Često se setim moje Goce razredne iz gimnazije. Kada bismo napravili nekakvu nepodopštinu, ona bi sela na neku klupu usred učionice, duboko uzdahnula, spustila ramena, pogledala nas – činilo mi se suznih očiju, i rekla: ''Niste vi krivi što ste me razočarali, kriva sam ja što ste me očarali.'' Dogodilo se to dva puta u tri godine.

Nije bilo potrebno da nas podseća šta je činila za nas, koliko nas je volela i koliko su joj neki od naših mangupluka bili simpatični i da smo dobra deca. Sve nam je rekla jednom rečenicom i svojim izgledom. I onda bismo se uzeli u pamet. 

S vremena na vreme, češće nego ona,  osetim se kao i moja razredna. Duboko uzdahnem – za sebe znam da je suznih očiju i pomislim ''Nisu oni krivi što su me razočarali...'' Ne izgovaram, jer nemam razred kom bih se obratila. Moji đaci su nezainteresovani; opravdano i neopravdano odsutni; rasuti i po svetu i po internetu; sete me se kad im nešto zatreba. Pomislim kako ova moja škola ima početak i nema kraj, te ima vremena da se deca uzmu u pamet... A možda sam, prosto, zaista sama kriva što su me očarali...?

Onda mi nagrnu reči i rečenice mojih kritičara 'mnogo se daješ! Mnogo očekuješ od ljudi!... mnogo si naivna!...' Pomislim – u pravu su, baš sam ćurka! Pa onda pomislim 'dobro, a znaš da svi problemi nastaju kad imamo očekivanja?! Ako si dala nešto, makar i znanje, s očekivanjem, onda nisi dala od srca...!' A uverena sam da dajem i od srca i od duše... Setim se i Vesne Krmpotić: ''...daj i ne misli više o njima... a oni će uzeti ukoliko im šaka nije pesnica...' 

Jednom prilikom, dala sam sve, kao i obično. I ono što su platili, i ono što nisu, i čast, i kafu, i nešto za uspomenu.... i dok sam delila, a neki se otimali, osetih kao da bi mi, ti neki, rado skinuli i meso s kostiju... najstrašniji osećaj ikad. 

Onda preispitujem sebe – a šta si očekivala? I tu stanem... Ne znam odgovor.  Imam ih nekoliko. Od onog Arsenovog ''ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite, i ta će mi mladost teško pasti...'' do onog ''ljudi su zabavljeni svojim jadom, ne znaju gde udaraju...'' – negde na pola je: ''verovatno sam ja ćurka''.

Klinci

Preturam po kompu, po starim i prastarim fajlovima i pronađem jedan - niti da ga obrišem, niti da ga čuvam.

Pre 17 godina, na studijama za rad s mladima, imali smo zadatak da obavimo 30 radionica sa grupom mladih, obrađujemo razne teme, a za kraj školske godine, klinci su trebali, uz našu meku podršku, da naprave nešto. Odlučili su da se predstave kombinacijom snimljenih klipova,, nešto bi govorili na sceni, nešto su uradili kao kompjutersku prezentaciju. Odabrali su sedam tema, a jedna od njih je bila  ''Seksualna edukacija''.

Uradili su to ovako:

 

Bojana: Sa koliko godina ćemo započeti seksualne odnose?

Nemanja: To je odluka koju sami treba da donesemo. Pravo vreme je kada se      nađe prava osoba, bez obzira na godine!

Bojana: Ali! Punoletnim osobama je zabranjeno stupanje u seksualne odnose sa            osobama mlađim od 16 godina!

Nemanja: Gde onda nastaje problem?!

Bojana: Problem je kada se partneri nađu u situaciji u kojoj ne znaju šta treba a              šta ne treba raditi.

Nemanja: A šta ne smem da radim?

           

Bojana: Na prvom mestu je upotreba kontraceptivnih sredstava, u šta spadaju              kondomi, fenidani, spirala, dijafragma, antibebi pilule. Mislim da je najbolje da koristiš kondom, jer te štiti i od trudnoće i od polnoprenosivih bolesti... a i najlakše se nabavlja.

Nemanja: OK, to  znam! Ali šta ako se.... nešto desi?!

Bojana: Pa, devojke često koriste pilule za dan posle, ali njih treba popiti            najkasnije 72 sata nakon rizičnog odnosa, ali ne sme ih piti previše često jer sadrže veliku količinu jakih hormona.

Nemanja: Da li mora da ide zbog toga kod ginekologa? Šta ako je nedelja?

Bojana: Pa, ako ne stigne, neka kupi u apoteci i bar neka pročita uputstvo!

Nemanja: Hvala, sad znam šta treba da radim!

Bojana: Ali to nije sve! Najbitniju stvar nisi čuo! Treba da saslušaš partnera i da              razmisliš o njegovim željama i potrebama. I još nešto, neradi ništa protiv svoje volje i ne teraj nikoga da radi ono što ne želi!

Bojana je u međuvremenu doktorirala na psihologiji. 

Volela bih da se seća naših radionica...

Delić nekog mejla, davno napisanog...

‘’Što se tebe tiče, mada to svima predlažem, nekad i kupim blokčiće, pa podelim, da ljudi ne odlažu početak - uzmi maleni blok i svako jutro napiši makar deset želja... nemoj uopšte da razmišljaš, sve što izleti iz tebe u tom trenutku - možda da bude i 'mir u svetu', možda bude lak za nokte, gaće, bilo šta... Najvažnije je da sopstveni kanal želja držimo uvek otvorenim i prohodnim - bez obzira na njihovo ostvarenje. Iz tih želja ćeš nešto pretvarati u projekte, a onda će te uspesi još više opuštati... i tako u krug... želje pokreću, uspesi hrane... i to svi uspesi - od parkiranja, preko buđenja do odlaska na Mesec... svi podjednako.

Oslobađaj se samokritičnosti... meni je pomoglo ''pa šta?''... jedno vreme sam stalno sebe to pitala - 'pa šta ako to u očima drugih izgleda šašavo?', 'pa šta ako i ne upali?', 'pa šta ako usput i promenim svoju odluku?'... za sve sam sebe pitala 'pa šta?' i tako sam lagano preuzimala kontrolu nad sobom - ne drugi, ne društvo, ne navike - ja kontrolišem sve višei više... To nam je cilj. Da budemo svoji, jedinstveni i najbolji što možemo biti. Napravljeni kao originali - glumimo slabašne kopije. Al' nam je pos'o! :))))’’

Dobra si ti...

Na današnji dan, pre devet godina, poslednji put sam se videla s ocem. Oboje smo, nekako, znali da je poslednji, i oboje smo, sa svoje strane, učinili sve da bude lep i za pamćenje.

Dočekao me je umoran, a na moje pitanje, sa već uigranim osmehom i galamom: ''šta je, bre, ovo...?'', mirno mi reče ''Umiranje, Maco, umiranje...''
Ni brat, ni mama, prisutni, to nisu čuli, kao da je samo meni bilo namenjeno, kao da ja znam šta ću s tim... Iako nisam znala, i nisam želela da znam, odlučila sam da vreme sa njim provedem najbolje moguće.

Da ni on ne primeti - ali sam sigurna da je osećao i znao, bacila sam se na sve moguće tehnike koje znam. Ruke su mu bile samrtno hladne - hajde Maco energizuj ga, zagrej ga... Nakon pet minuta dotaknem ga, kao usput za ruku, a ona topla. Uh, radi... Kroz par minuta opet - hladne ruke. Nastavim da 'bajam'... zgrejem ga opet. posle tri grejanja i hlađenja, shvatim da moj tata sve lako prima, ali nema više tog jezgra u njemu koje može i da sačuva to što primi...

U međuvremenu dođe i lekarka da mu da neku terapiju... Leži on, a ja 'radim'... Odluči on da ustane - vau, ovo radi, super je, opet prima šta mu šaljem.

Sedimo za stolom i meni pade na pamet da priupitam:
''Pije li se u ovoj kući nešto? Hoćemo li da popijemo jednu uzdravlje?''
Mama zbunjena, gleda me u čudu, a tata kaže
''Da znaš da bismo mogli... '', pogleda u brata i zatraži da nam naspe 'onu njihovu, domaću'.

Nazdravismo, mami drhti i ruka i glas, a tata otpi pola, pa sa čašom u ruci, iskrete glavu malo u stranu i onako, klimajući, reče mi:
''Da znaš, dobra si ti...''
Nasmejem se i pitam ''Jel???'' a on nastavi ''Jesi, jesi... ja sam mislio da si ti malo otišla, ali si dobra...''

To što sam ja malo 'otišla', to je zato što sam se uvek smejala, šalila i lako prelazila preko mnogih priča o problemima; na sahranama i u posetamu po bolnicama uvek bih donosila vedrinu, neočekivanu na takvim mestima... I što sam ga jednom ranije, sludela  pred operaciju žuči, napravivši gaf i poslavši ga u operacionu salu s pitanjem ''Da li je ovo moje dete normalno???'' umesto s brigom i strahom.

To ''dobra'' od mog oca, bilo je najviše što je mogao reći, čvrsto uveren da decu ne valja mnogo grditi, ali ni mnogo hvaliti. To njegovo dobra, ima vrednost ordena, zlatne medalje ili Oskara... Hvala, tata.

Jutro posle

Svaki čovek je jedna velika priča. Nesaglediva.
Pomislim ’aha, njima treba samo brza obuka tehnika, to ćemo za dva dana da rešimo’, a onda taman kad pomislim da nam dobro ide, otvore se i kažu nešto što ’obuku’ odvuče u drugom pravcu, na negu duše i emocija. I vežu me, nekada trajno...

Pomislim ’uh, baš joj je zapetljana priča, hajd’ da krenemo da je oparamo s jednog kraja, korak po korak’, a ona mi, usput, spomene zajedničku poznanicu i bezdan u kom se ona našla. I jedan deo mene ode na tu stranu, da misli, da prebira...

A nekad pomislim ’a šta je ovima, što su toliko ozbiljni... šta li njih muči?’ a onda nešto kažem, nešto njih dotakne, neka se magija desi, otvori se auto-put između nas i ostanemo trajni prijatelji.

I kada ostanem sama, i pokušam da sagledam kolike su se priče isprepletale oko mene, treba mi napor da dođem do svoje sopstvene.

Sve više smo brojevi, sve više humanista i raznih profesionalaca nas prebiraju na komad, a mi – nemerljivi. Užasna diskrepanca i prostor koji ječi.