Pa?

Sve češće imam potrebu da kažem ’’Ćuti dok ja pričam’’. Jednoj prijateljici rekoh pre neki dan ’’Napuni usta vodom dok ja govorim’’.

Ne, nisam arogantna, nisam autoritet, al ako me pitaš, sačekaj odgovor. Ako me pitaš i kao tražiš savet, saslušaj ga.

Viđam svakodnevno kako ljudi oduševljeno prepričavaju razne mudrosti i dele ih drugima - iako jasno vidim da ih ni okrznule nisu.

Jedna mudrost je i ona ’’zašto čovek ima dva uva a jedna usta?’.
Da, svi bi se saglasili.
Pa u čemu je problem da je poslušaju i primene?

Ko je Marija?

Danima me svrbe prsti i danima mi se dešavaju raznorodne stvari - htela bih da ih pribeležim, spojim, uvežem... Počnem, pa obrišem. Skačem s teme na temu, putujem u mislima i kroz razne poslove - u prošlost i budućnost, završavam neke davno započete i konačno shvatam neke davno završene stvari.

Između ostalog, pokušavam da po imenu i prezimenu, prizovem sva sećanja na jednu ženu iz prethodnog života. Sem simbolike i obaveze, ništa mi, iz realnog življenja, ne dolazi u svest. Dignem ruke, kažem 'ok, valjda tako treba...' al' ponovo racio traži odgovore. Ko je bila ta žena?

Mora biti da je bila sama.
Mora biti da je bila dobra.
Mora biti da je vredela.
To znam zasigurno.
Jer zašto bi, inače, mama preuzela obaveze oko njene sahrane i bila nosilac prava njene večne kuće, kolumbarijuma na Topčiderskom groblju?

A opet, samo njeno ime i prezime tupo odjekuju u mojim arhivama sećanja - ne sećam se ničega u vezi te žene. Sada, po podacima znam da je živela 64 godine. Nedostatak informacija, govori da nije bila toliko važna i bliska mami, jer znali bismo više. Nije pominjala ni obaveze prema tom večnom domu. Možda je zaboravila? Sumnjam, mama je pamtila kao slon.

Bilo kako bilo, tek na mamino ime stiže opomena za dug... Tako saznam za 'vlasništvo', i počnem da se lomatam u sebi. Dobro, dug moram platiti - ali šta dalje? Nastaviti sa plaćanjem ili dopustiti da se to mesto isprazni, preproda, a urna...? Plaćati dalje, za nepoznatu ženu, dok mnogi živi trebaju pomoć?

Plaćati zbog nje? Ili mame?
Zbog sebe.
Da, uvek je zbog sebe.

Marija, gde god da si, plovi s mirom (kako ovo napisah, shvatim, moglo je i 's Mirom - mama Mirom'). Idemo dalje... moram saznati ko si.
Sad ću to polako - kuća je bezbedna do 2019.

dva'es plus dva'es plus dva'es plus...

e, zove čovek danas i pričamo dva'es minuta i pita kad može da dođe do kancelarije?
pitam ga 'a zašto?'
'pa da popričamo...'

'pa pričamo...'

Setih se ovog...

Motivacija

Dođe momak od 15 godina, kod mene, usred leta,  da mu pomognem oko učenja,jer je trebalo da spremi nekoliko ispita da bi prešao iz škole u drugu školu, koju je odabrao. Na kraju priče, da ga ne bih smarala da dolazi po vrućini, kažem mu da mi mejlom pošalje po pet glavnih motivatora i domotivatora, vezanih za učenje.
- Jel' ti jasno šta treba da napišeš?
- Jeste.
- Ok.
Prolaze dani... nakon sedam dana pozovem majku da pitam gde je klinac, što se ne javlja?
- Jao, otišao je na sportske pripreme, vraća se za sedam dana.
Istog dana, stiže i sms od klinca, najpristojnije me obaveštava kad će doći i da će mi onda pisati.
Prođe tih sedam dana i stiže od njega mejl:
-Stvarno sam mnogo razmišljao i ne mogu da smislim koji su mi to motivatori i demotivatori. Ja imam samo koncentratore i dekoncentratore.

- Ok, pile... napiši ti meni pet koncentratora i pet dekoncentratora.

SMAKnuti ;)

E, pretekosmo juče. U čačanskom kraju kažu prekostali - sjajan izraz!

Preživeli smo 12.12.12.... preživeli 3-4 smaka sveta prethodne godine.
Mora da smo baš žilavi, mi, Zemljaci tj Zemljani.

Čekamo 21.12.2012. Već i na Prvoj TV najavljuju emisije koje ćemo možda po poslednji put gledati - Veče s Ivanom Ivanovićem... Prvi glas Srbije... pa se nešto mislim, e, da mi je stvarno poslednji put i da se stvarno dešava taj smak sveta - da li bih vreme potrošila na to.

Za 29.12.2012. zakazan SMAK - koncert.

Za 14.03.2013. zakazan blizak susret sa Nibiru.

Baš živimo u zanimljiva vremena.

:)

Telo pamti

Pre devet godina, na sutrašnji dan, moja Mirica i ja usred posla, a ja se češem, češem po donjem stomaku. Sećam se kratke crne suknje i moje slobode da pred njom gurnem ruku pod suknju i da se počešem. Ona, razrogačenih očiju, stane i pita:
''Šta radiš, bre, to?!?!?!''
''Nemam pojma, svrbi me rez od operacije, nenormalno...'' i tog trena, kako je Mira stajala pored velikog zidnog kalendara iz tri dela, padne mi pogled... 5. decembar!!!
Kažem joj:
''Danas je jedanaest godina od operacije... zamisli...hmmm... telo pamti!''


Maločas mi se to isto dogodilo, i podsetilo me na tu scenu i sutrašnji rođendančić.
Da, da, živa sam! :)))


* eh, ne znam ni da brojim... to je bilo pre deset godina, znači, ukupno 21 godina! :

Moje pesme, moji snovi...

Kada se dogovorite sa sobom da pod tušem imate jasnovide uvide, to može da bude zapanjujuće – na obe strane. Da dobijete fenomenalnu informaciju šta da uradite, kako da rešite problem ili o čemu da pišete u narednom članku, ali i informaciju iz vaše podsvesti za koju niste uvek najbolje pripremljeni – iako je korisna. Korisna je, jer je vredna, jer pokaže šta treba da promenite kod sebe i u vašem biokompjuteru, koji program stoji kao zid ispred svih vaših želja i ciljeva, a ujedno znate, iskusili ste to, da ćete je uskoro promeniti i biti zahvalni na trenutku spoznaje.

Ipak, spoznaja zna da zaboli i ostavi vas bez daha.

To se meni upravo dogodilo, i taj nedostatak vazduha, uspostavljanje kontrole disanja - nadoknađujem ovim kuckanjem...  Čini mi se, može i vama koristiti.

’Pod tušem’ strefi me pesma... i postanem svesna da je to jedan od dubljih programa koje sam usvojila, čini mi se, potpuno bezveze. Onako klinački, lepa muzika, emotivna... reči su se lepile i ostale negde duboko upisane. Stoji pitanje da li sam ja bila uslovljena nekim drugim programiranjima da mi se baš ta pesma zalepi ili je zaista trenutak, okolnosti (kojih se ne sećam, a nisu ni bitne), bile dovoljno snažan lepak, da se tako jako utisne i onda baguje u mom sistemu. Dugo.

Ne dam vam pesmu – daću vam samo reči, da se ne bi lepilo i vama. Muziku slušamo desnom hemisferom, reči levom, i to onda bude kao učenje u alfi, čije je utisnuće daleko jače. Još ako smo u adolescentskom, programibilnom periodu... Šta da vam kažem? Jedino da koristite ’poništi, poništi’ dok čitate i/ili slušate, sve one reči i pesme za koje ste svesni da su u suprotnosti sa vašim istinskim željama.

Evo i pesme:

Ja nemam prava ninakakvu sreću,

Niti ću da tražim da me iko voli.

Sve što mi sudba pruži, ja uzeću,

A neću reći da me išta boli.

Meni je sudba dodelila suze,

A i ti mi dragi moju ljubav uze.

Putevi moji trnjem su posuti,

Bolujem i plačem k’o lišće kad žuti.

Ja sreće nemam al’ je tebi želim,

Da budeš srećan i voljen jako

I smrt bih svoju prebolela lako

Al’ tvoju ljubav i tebe nikako.

Zato, kad čujete neku pesmu koja vas pogađa, kada vas preplave emocije koje ne želite, ili su reči direktno protiv vas i vaših stremljenja – prestanite, poništite i okrenite se dobrim tekstovima.

I feel good...

Simply the best!

Love is in the air...

IT’S MY LIFE!!!!