Zašto?

Često kad čitam žučne komentare po netu, ili slučajno prisustvujem nekim političkim razgovorima u koja ljudi investiraju svoje emocije, pamet - a bez efekta, osim po svoje zdravlje - zapitam se zašto to čine?

Davnih dana se jedan prijatelj trajno naljutio na mene jer nisam htela da učestvujem u zajedničkom nerviranju zbog poskupljenja ulja! Pokušavao je da me uvuče u negativne emocije, srdžbu, a kad sam mu rekla da neću da se trošim na nerviranje oko gluposti, jer fakat, trošim manje od litre ulja mesečno, okrenuo se i otišao - da mi se nikad više ne javi.
(Imao je on skriveni razlog za takvo ponašanje, ali nebitno za ovu priču.)

Otada, kad god neko vrši pritisak na mene da se bavim nečim čime ne želim - setim se tog ulja....

Meni kao zaštita od takvih trošenja služi jedna kontrolna misao: kada bi mi ostalo 24 sata života, čime bih se bavila, šta bih radila, koga bih pozvala, sa kime bih provela to vreme?

Kada sam prvi put pročitala ova pitanja, uz sugestiju da uzmem papir i olovku i zapišem imena deset ljudi kojima bih se javila, osim blage neprijatnsti što treba da razmišljam o poslednja 24 sata života, zapravo sam se najviše iznenadila ispisanim imenima na papiru.

Istog trena sam pozvala prijateljicu, za koju pojma nisam imala da je u 'top 10' i samo joj rekla da je volim. Nasmejala se, rekla da voli i ona mene, i posle nekoliko razmenjenih rečenica, prekidosmo vezu. Narednih godinu dana, svako malo bih je pozvala da joj to isto saopštim. Viđale smo se u međuvremenu, ali sam joj tek posle godinu dana rekla zašto imam potrebu da je, s vremena na vreme, pozovem i kažem da je volim.

Večeras su mi moja kontrolna pitanja nekoliko puta prošla kroz glavu - šetajući parkom s prijateljicama kad se povela neka politička priča, otvarajući neke internet stranice - da l' da čitam ili ne čitam, menjajući kanale na televizoru...

Ne, ne dam svoje vreme, energiju i pažnju onome što mi ne bi bilo interesantno da mi je poslednji dan života. Ne dam!

Previše sam vremena potrošila na brige, nerviranja, nevažne stvari, nebitne ljude u prvih trideset godina života... Dugo sam učila da to ne radim, da se ne hvatam u kolo neproduktivnih, destruktivnih, negativnih priča i konačno - naučila.

Ne više. Hoću samo lepo, korisno, zabavno, poučno, konstruktivno, veselo. Tačka.

*****

Prisetih se jedne Selimovićeve. Nisam sigurna da sam citat u slovo upamtila, otprilike ide ovako:

Vesela je.
To je dar.
Nije njena zasluga što ga ima, već što ga ne krije.

:)

Kraj godine.

Meni kraj godine počinje negde polovinom oktobra... Preciznije, kada Sunce uđe u Škorpiona.:)
Verovatno da postoji neko astrološko objašnjenje zašto je to tako, no ja uleteh u neka razmišljanja, potaknuta velikom snagom, energijom, radošću, kreativnim idejama - pa se zapitah zašto se uvek tako, krajem godine, razmašem, letim, ushićujem...?

Ranije bih sebe grdila i govorila da je to stoga što sam bila lenja, pa sad hitam da nadoknadim. A maločas, uočim promenu. Veliku. Počeh da nabrajam šta sam ja sve veliko i za sebe važno uradila tokom ove godine. I misli samo lete, s jedne na drugu situaciju... Ah, divota! Pa pomislim 'moram to sve zapisati, nabrojati...'

Ako mislite da ću to podeliti s vama - neću. Veoma je lično i mnoge od tih stavki bih morala satima opisivati da biste razumeli zašto je to meni veliko i važno.

Ali, podelih sa vama ovu radost i možda sugestiju - ne zaboravite da zapisujete svoje uspehe i da ih afirmišete, tj da se pohvalite i proživite te scene uspeha kad god se setite.

Uspeh može postati navika, kao i bilo koja druga.
A vežba stvara majstora, zar ne?

Radost

Prebiram po računaru i naletim na nešto pisano 10. jula 2004.
Nasmejalo me, baš je slatko.
Danas ne bih tim rečima napisala, no, osećam isto.
Blago meni!
:)

Radost ispod kože

Ispričaću vam šta je bilo: Šalila sam se sa prijateljem i trebalo je da izdržim jedan minut, a da se ne nasmejem. Mislila sam da je to za mene, sa puno glumačkog dara, samokontrole i jakom snagom volje (i priznajem, željom da ‘pobedim’, da dokažem da mogu !) lak zadatak. Prijatelj me je, naravno, zasmejavao, ali nije bilo golicanja ili ‘prljavih’ trikova. Pokušavala sam i uspevala po 15 – 20, maksimalno 30 sekundi da izdržim bez osmeha ili smeha, i onda iz početka.

Na trenutke sam prisiljavala sebe da mislim na finansijske probleme sa kojima se u ovom trenutku nosim, pa onda na najveći problem koji me okupira ovih dana…. pa na večite tužne teme… Ali – ništa !!! Ništa nije uspevalo da otkloni osmeh sa mog lica duže od trideset sekundi !

Kada smo oboje toga postali svesni, igra je dobila svoj smisao. To je bio naučni dokaz (za mene !) da sam svoju nekadašnju mrzovoljnu i ozbiljnu narav, tvrdoglavost, ljutnju i sve druge loše navike i emocije, trajno pobedila. Da su netragom nestale sve misli koje su mi stvarale bore na čelu i davale (samo) utisak odrasle, ozbiljne i odgovorne osobe.

Srce mi je zaigralo, radosno.

Problemi postoje, i treba ih rešiti. Ali, ako ćemo rešavajući probleme nabaciti mučan izraz lica, poviti ramena ili se, ne daj Bože, razboleti – to znači da nismo rešili problem, samo smo trampili manji za veći – a to, priznaćete, nit’ je mudro, nit’ odraslo, niti odgovorno.

Ako rešavajući problem, zadržimo osmeh, radost, spremnost i sposobnost da uživamo u lepotama oko nas, onda ćemo sigurno trajno rešiti problem.

Previše često zaboravimo da se nasmejemo, da budemo radosni, rešavajući nešto što zapravo i nije na nama da rešimo – da promenimo druge, da sredimo svetsku politiku ili stanje u fudbalu. Ako ste plastični hirurg, svetski političar ili fudbaler, onda je to OK! Ako niste, odustanite od tuđih problema, pa valjda imate svoje – rešavajte njih.

Ali ne zaboravite da budete radosni, onako kako ste bili radosni dok vas nisu ubedili da je život težak i da biti ozbiljan znači imati zastrašujući izgled, namrgođen izraz lica i ispunjen karton u Domu zdravlja!