Jedna od dražih epizoda u mom veselom životu je tzv. 'Margita's case' koji se desio pre šest godina.
Moram napraviti i mali uvod. Imala sam sreću da dobijem stipendiju za društvene studije komunikacije i obrazovanja za rad s mladima. Za mene je to bio ogroman izazov, biti s mnogo mlađima od sebe na putovanjima, učiti od svih njih, ne mudrovati i ne praviti se pametnom. Jedini način da naučim jeste da dođem otvorena za učenje. No, prvog dana druge godine studija, kad smo konačno videli naše tutore o kojima smo slušali godinu dana, o njihovoj izuzetnosti, i krenuli sa upoznavanjem, ja napravih ''slučaj''.
Patrik, čuveni edukator, pitao nas je, redom, šta je za nas bilo najznačajnije na prvoj godini studija i šta smo naučili. Kolege su nabrajale, redom: 'tolerancy, understanding, communications skills...' i kada mi je bilo previše reči,reči,reči - upitam tutora da li mogu da uradim nešto šašavo? Nije me razumeo, pa ponovim pitanje. I dalje me nije razumeo i ja ustanem i usred kruga napravim kolut napred. Vratim se na mesto uz konstataciju: ''Uuu, ovo je baš dobro!''
Nastade haos. Iznenađeni svi. Moja najbliža prijateljica poskoči i zblanuto, razrogačenih očiju viknu: ''Margitaaaaa..!!!''
Jedan kolega skoči sa stolice i reče:
''Pa je l to znači da svako može da radi šata hoće!?!? Da ja sad mogu da ustanem i da se blesavim 'aaaaa!!!!' ?!?'' - uz snažno drmusanje celim telom i mlataranje rukama.
''Vidiš da možeš'' - rekoh mirno.
Neko reče: ''To nije u redu. Ne može tako da se prekida learning process. ''
Uglavnom, gotovo svako je imao komentar, osudu - prikrivenu ili jasnu, i nikome nije palo na pamet da postavi jednostavno pitanje: ''Izvini, a zašto si to uradila?'' Pitanje koje se očekuje od nekog ko je naučio i poseduje 'tolerancy, understanding, communications skills...'
Čak je i tutor pomislio da je usmereno na njega, da je to izazov upućen njemu. Kasnije, nasamo, kad me je pitao ''Izvini, a zašto si to uradila?'' i kad sam objasnila da sam provocirala delo, a ne reči, savetovao me je da sledeći put ne pitam 'da li mogu da uradim nešto šašavo', jer time sama dajem kvalifikaciju dela. Car!
Uglavnom, naredni dani su bili obeleženi 'slučajem', a onda se sve zaboravilo.
Do poslednjeg dana škole.
Kada smo sve završili i kada smo obavešteni da smo svi položili sa najvišim ocenama, a tutor nam se zahvalio rečima da smo za trideset godina njegovog rada, najjača grupa sa kojom je radio, upitala sam:
''Je l' mogu ja da uradim nešto šašavo?''
Kolega koji je onda bio najglasniji, reče:
''Nećeš ti! Ja ću!''
''Zašto ne bismo zajedno?'' - i napravismo, zajedno, kolutove, jedno u susret drugome, i uz smeh svih oko nas, izgrlismo se.
Ne svih, ne. Jedna koleginica se zaplakala i poslala me u peršun. Kada sam pitala 'što, šta je bilo?', reče da ne može sada da mi kaže, reći će mi...
U autu, na putu za Novi Sad, sedela sam ispred nje. U jednom trenu me uhvatila za rame i reče:
''Nadam se da ću i ja jednog dana moći da napravim kolut pred svima...''
Svima, a posebno mojim kolegama, tutorima i koordinatorima - rasutima po celoj planeti - želim srećan Dan tolerancije.
Moram napraviti i mali uvod. Imala sam sreću da dobijem stipendiju za društvene studije komunikacije i obrazovanja za rad s mladima. Za mene je to bio ogroman izazov, biti s mnogo mlađima od sebe na putovanjima, učiti od svih njih, ne mudrovati i ne praviti se pametnom. Jedini način da naučim jeste da dođem otvorena za učenje. No, prvog dana druge godine studija, kad smo konačno videli naše tutore o kojima smo slušali godinu dana, o njihovoj izuzetnosti, i krenuli sa upoznavanjem, ja napravih ''slučaj''.
Patrik, čuveni edukator, pitao nas je, redom, šta je za nas bilo najznačajnije na prvoj godini studija i šta smo naučili. Kolege su nabrajale, redom: 'tolerancy, understanding, communications skills...' i kada mi je bilo previše reči,reči,reči - upitam tutora da li mogu da uradim nešto šašavo? Nije me razumeo, pa ponovim pitanje. I dalje me nije razumeo i ja ustanem i usred kruga napravim kolut napred. Vratim se na mesto uz konstataciju: ''Uuu, ovo je baš dobro!''
Nastade haos. Iznenađeni svi. Moja najbliža prijateljica poskoči i zblanuto, razrogačenih očiju viknu: ''Margitaaaaa..!!!''
Jedan kolega skoči sa stolice i reče:
''Pa je l to znači da svako može da radi šata hoće!?!? Da ja sad mogu da ustanem i da se blesavim 'aaaaa!!!!' ?!?'' - uz snažno drmusanje celim telom i mlataranje rukama.
''Vidiš da možeš'' - rekoh mirno.
Neko reče: ''To nije u redu. Ne može tako da se prekida learning process. ''
Uglavnom, gotovo svako je imao komentar, osudu - prikrivenu ili jasnu, i nikome nije palo na pamet da postavi jednostavno pitanje: ''Izvini, a zašto si to uradila?'' Pitanje koje se očekuje od nekog ko je naučio i poseduje 'tolerancy, understanding, communications skills...'
Čak je i tutor pomislio da je usmereno na njega, da je to izazov upućen njemu. Kasnije, nasamo, kad me je pitao ''Izvini, a zašto si to uradila?'' i kad sam objasnila da sam provocirala delo, a ne reči, savetovao me je da sledeći put ne pitam 'da li mogu da uradim nešto šašavo', jer time sama dajem kvalifikaciju dela. Car!
Uglavnom, naredni dani su bili obeleženi 'slučajem', a onda se sve zaboravilo.
Do poslednjeg dana škole.
Kada smo sve završili i kada smo obavešteni da smo svi položili sa najvišim ocenama, a tutor nam se zahvalio rečima da smo za trideset godina njegovog rada, najjača grupa sa kojom je radio, upitala sam:
''Je l' mogu ja da uradim nešto šašavo?''
Kolega koji je onda bio najglasniji, reče:
''Nećeš ti! Ja ću!''
''Zašto ne bismo zajedno?'' - i napravismo, zajedno, kolutove, jedno u susret drugome, i uz smeh svih oko nas, izgrlismo se.
Ne svih, ne. Jedna koleginica se zaplakala i poslala me u peršun. Kada sam pitala 'što, šta je bilo?', reče da ne može sada da mi kaže, reći će mi...
U autu, na putu za Novi Sad, sedela sam ispred nje. U jednom trenu me uhvatila za rame i reče:
''Nadam se da ću i ja jednog dana moći da napravim kolut pred svima...''
Svima, a posebno mojim kolegama, tutorima i koordinatorima - rasutima po celoj planeti - želim srećan Dan tolerancije.
