Jutro posle

Svaki čovek je jedna velika priča. Nesaglediva.
Pomislim ’aha, njima treba samo brza obuka tehnika, to ćemo za dva dana da rešimo’, a onda taman kad pomislim da nam dobro ide, otvore se i kažu nešto što ’obuku’ odvuče u drugom pravcu, na negu duše i emocija. I vežu me, nekada trajno...

Pomislim ’uh, baš joj je zapetljana priča, hajd’ da krenemo da je oparamo s jednog kraja, korak po korak’, a ona mi, usput, spomene zajedničku poznanicu i bezdan u kom se ona našla. I jedan deo mene ode na tu stranu, da misli, da prebira...

A nekad pomislim ’a šta je ovima, što su toliko ozbiljni... šta li njih muči?’ a onda nešto kažem, nešto njih dotakne, neka se magija desi, otvori se auto-put između nas i ostanemo trajni prijatelji.

I kada ostanem sama, i pokušam da sagledam kolike su se priče isprepletale oko mene, treba mi napor da dođem do svoje sopstvene.

Sve više smo brojevi, sve više humanista i raznih profesionalaca nas prebiraju na komad, a mi – nemerljivi. Užasna diskrepanca i prostor koji ječi.