Follow by Email

понедељак, 05. јун 2017.

Jutro posle



Svaki čovek je jedna velika priča. Nesaglediva.
Pomislim ’aha, njima treba samo brza obuka tehnika, to ćemo za dva dana da rešimo’, a onda taman kad pomislim da nam dobro ide, otvore se i kažu nešto što ’obuku’ odvuče u drugom pravcu, na negu duše i emocija. I vežu me, nekada trajno...

Pomislim ’uh, baš joj je zapetljana priča, hajd’ da krenemo da je oparamo s jednog kraja, korak po korak’, a ona mi, usput, spomene zajedničku poznanicu i bezdan u kom se ona našla. I jedan deo mene ode na tu stranu, da misli, da prebira...

A nekad pomislim ’a šta je ovima, što su toliko ozbiljni... šta li njih muči?’ a onda nešto kažem, nešto njih dotakne, neka se magija desi, otvori se auto-put između nas i ostanemo trajni prijatelji.

I kada ostanem sama, i pokušam da sagledam kolike su se priče isprepletale oko mene, treba mi napor da dođem do svoje sopstvene.

Sve više smo brojevi, sve više humanista i raznih profesionalaca nas prebiraju na komad, a mi – nemerljivi. Užasna diskrepanca i prostor koji ječi.