Follow by Email

среда, 21. март 2012.

Dvesta dindži

Već više od godinu i po dana, s jednom prijateljicom redovno odlazim na piće, kolače, klopu... Stalno jedna drugu 'vodimo' i prepiremo se oko plaćanja - no prepirka se brzo završi rečenicom 'ali ja ovaj put imam jači razlog'.

A razlozi su nam različiti: nekad je to uspešno obavljen posao, nekad tek dogovoren posao, nekada dobra vest, nečiji rođendan... Jednom je zaređala da časti uvek s istim razlogom - dobila je vrednu nagradu, te onda: častim, javili su mi... častim, objavili su... častim, primila sam...

Danas sam ja imala jači razlog - objavljena su mi dva teksta, u dva različita, značajna medija.
I, dok smo pauzirale jedući energetske bombe od kolača, podseti me:

'A Margi, je l znaš otkad nam je sve krenulo? Sećaš se tvojih dvesta dindži?'

I reših da o tome napišem.

Jedne večeri, kasnije no obično, pošto sam se negde zadržala, utrčim u kuću da hitno izvedem pse napolje. Protrčim hitro kroz dugačak haustor, uletim u kuću, pokupim pse i jednako tako hitro, kroz haustor ...

Približavajući se izlazu, ugledam na podu novčanicu. Proleti mi radosna misao 'dvesta dindži - sreća!!!' ... i dok sam se saginjala da ih pokupim, shvatim da je to moja novčanica od 200 dinara koja mi je ispala iz džepa dok sam ulazila i vadila ključeve.

'Nema veze' - pomislih - 'ipak je sreća... izgubila, pa pronašla... sreća, nego šta!'

Da mi opet ne bi izletela iz džepa jakne - stavim je u džep farmerki i odem u šetnju.
Sutradan uveče, oblačeći ih, gurnem ruku u džep i ponovo pronađem novčanicu. Radovala sam se kao malo dete, kao da sam stvarno pronašla nekih novih čudesnih dvesta dinara.

Nakon nekoliko dana, prijateljica pronađe veću sumu u koverti u dnu svog plakara, i odmah mi javi. Reče: 'E, nemoj onih dvesta dindži da trošiš nikada, molim te... ako ti zatreba, daću ti, ali ih ne diraj. Vidiš da su prizvale ove moje pare!'

Znamo, a znale smo i tad - našla bi ona one novce i bez mamca, ali se nekako sve lepo skockalo...
I da, danas me podseti na sva ta dešavanja...

A mojih dvesta dinara stoji spakovano na dnu jedne metalne kutije - koja od tada nikada nije oskudevala u novčanicama.
Većim od dvesta dindži.

:)

четвртак, 08. март 2012.

Moram da se hvalim... mo.ram! :)))

Napisala sam ovih dana jedan tekst o Silva metodu i pre slanja urednici i objavljivanja, zamolila tri prijateljice da ga pročitaju. Naravno, verujem u njihov sud - nisu to osobe koje me samo vole, već su i kritične, a jedna bogme i super stručna. I - dobijem dobru ocenu i pohvale.
Videćemo kako će publika odreagovati kad bude publikovano.

No, najveća pohvala mi je što me je jedna od njih tri pitala:
'A koju si literaturu koristila?'
'Moju pametnu glavu' - odgovorih joj.
Trepće ona, al' trepćem i ja... ponosna.

Prolete mi sad 'uh, ala si puna sebe, mala...'
Jok, treba da budem prazna sebe!


Javljam kad izađe iz štampe.

среда, 07. март 2012.

PT - običan, a nije... :)

Uvek me iznenadi koliko smo sami sebi obični. Naravno, iznenade me i oni koji o sebi misle da su uber mensch, ali se njima retko bavim.

Poslednja tri meseca pratim čudesan napredak jednog sjajnog momka. Kad sam ga prvi čula i videla, opčinio me svojom energijom, lakoćom, jednostavnošću, bojom glasa, osmehom, bistrim pogledom, i pomislila sam kako je sjajan, gotovo savršen.

A onda, iz nedelje u nedelju - primećujem napredak. I svaki put kad mu izrazim divljenje, on se skromno zahvali. Drago mu je, znači mu, ali bi on želeo još bolje. On ta poboljšanja ne vidi. Svakodnevno je sa sobom i sebi je običan.

I to je dobro.
Zapravo, mislim da je dobro... sviđa mi se to.
A vama?