Sinoć, između dva pljuska, po kišici, požurim da izvedem psa. Sve šljapkajući u japankama, pažljivo, vidim, u blizini parka, parkira se jedan auto. Vozač, muškarac, istrčava da pridrži vrata ženi sa suvozačevog mesta - no, ona je već izbacila kišobran, otvara ga, sitnim telom pokušavajući da otvori teška vrata, i ....
Dalje ih nisam ni gledala.
Prošla sam, lupivši se po čelu:
''Auuu, koliko sam bila glupa!!!! Koliko sam puta govorila 'mogu, mogu' kada nije trebalo, i što je najgore - kada nisam mogla... --- pa mi brzinski proleteše slike kanistera s vodom koje sam vukla iz komšiluka kada nije bilo vode... pa kofera... pa torbi... pa raznih paketa...premeštanje nameštaja, termo peći, krečenja...bolnice... ---
ALI !!!
Svaki put kada sam to 'mogu' smrsila sebi u bradu ili samo pomislila --- pa slede slike onih situacija kada bi mi rekli da nešto ne mogu, kada bi sumnjali u mene, kada bi brinuli za mene.. --- koliko je to 'mogu' bilo moćno.''
I tako, dođoh do moje najskuplje reči.
Najviše me je koštala, i najviše mi radosti donela.
Zato i vredi!
