Danas je jedan od onih dana...

... koje volim. Onako iracionalno i bezuslovno, bez obzira šta se dešava.
I nisam jedina. Imam istomišljenike s kojima se prepoznam na nesvesnom.
Za nas danas počinje proleće.

Toliko....

:)

Pre dva'es godina...

E sad se setih kako sam pre dva'es godina provodila dane sedeći u jednom kafiću gotovo ceo bogovetni dan. Tu mi je bila i kancelarija, jer mi je na dvadeset metara odatle bila radnja, tu sam se sastajala s prijateljima i rođacima, tu se dešavalo sve.

Ali ono što me je setilo tog doba i tog kafića je ekipa koja je stalno tu bila. Dočekivali smo i ispraćali ljude, a u međuvremenu smo ogovarali sve redom. Pre nego što će stići, i pošto odu.

Potpuno nesvesno, ostajala sam sve duže, do fajronta. I polako, dolazila sve ranije.
Rek'o bi čovek, baš mi se dopadalo. A nije.
Ostajala sam do kraja da mene ne bi ogovarali kad okrenem leđa, i dolazila ranije, da im ne bih dala prostora za ogovaranje.

Tada smo bili u velikim dugovima - jedan zelenaš me je gotovo svakodnevno izbacivao iz ravnoteže, jedan bračni par u ekipi je bio pred razvodom, jedna dama u totalnom haosu nakon teških životnih udaraca... sve u svemu, ekipa koja bi itekako imala posla oko samih sebe - ali ne, mi smo se bavili drugima, nalazili svima mane, ponašali se kao da smo najlepši, najpametniji, najplemenitiji i najčestitiji ljudi, ikad postojeći.

Jednog dana, odlučim da ostanem kući i da peglam. Muž je bio zblanut mojom odlukom, ali ok, ostani. Vratio se kasno, posle fajronta, besan i crven u licu, nešto su se isposvađali, nevažno radi čega...

Nakon nekog vremena rešim da završim svoje školovanje. Vrlo pažljivo saopštim ekipi, znajući da je u to vreme kupovine svega i smanjene vrednosti - učenje bilo na poslednjem mestu na lestvici popularnosti.

Kako me je bivalo sve manje u kafiću, počele su priče i teška ogovaranja. Ono čega sam se plašila - sada mi se dešavalo. Uz mnogo dodatog, izmišljenog, iskonstruisanog. Sećam se samo ''Šta ona misli??!? Misli da je bolja od nas?!? Šta se sad pravi...?!?''

Ništa nisam mislila. Učila sam. Sve od početka: da učim, da gradim sebe, da pričam sa sobom, da postižem svoje ciljeve, da ostvarujem svoje zamisli i želje, da stanem ispred i iza sebe i da tražim društvo onih koji će me podržati, naučiti, ulepšati mi dan, znati da se raduju sa mnom, i to ne samo radi mene. Često radosti radi.

Baš se radujem dve'iljadedvan'estoj!

Zaista se radujem.
Kao što se radujem internetu, mejlovima, društvenim mrežama, fejsbuku, blogovima, jutjubovima - svemu što mi omogućava da za pola sata obiđem svet, saznam kakvog su raspoloženja i gde su neki dragi ljudi, ko je raspoložen, ko nije; prepoznajem ko glumi da jeste, a ko se plaši da kaže da je dobro - da ne urekne. Vidim ko je u poslovnom 'mudu', koga je nahvatala lenjost, ko bi da se druži, koga je obuzela sentimentalnost, ko je usamljen, ko je besan.

*******
Dobila sam i prvu Novogodišnju čestitku - pravu, papirnu!

Zazvonio mi je garavi lepotan u narandžastom prsluku i nije stigao ništa da kaže, već sam pošla po novčanik uz komentar 'e, baš ste me obradovali'... Ne zato što nema ko drugi da mi čestita, ne zato što sam usamljena, što mi je dosadno - s t v a r n o me je obradovao. Često mislim o đubretarima i svim drugima koji obavljaju posao koji ja ne moram - jer postoje oni. I često im u svojim mislima izrazim zahvalnost - a evo, sad su mi dali mogućnost da to uradim i rečima i sitnim delom.

Al' da se vratim na 2012.
Očekuje se porast tj skok svesnosti na Planeti. Očekuje se da se veći broj ljudi, možda čak i svi, osvestimo, probudimo, vidimo jasnije - sebe i svet, da shvatimo međupovezanost, jedinstvo, obrišemo barijere, shvatimo različitosti, načinimo Raj.

I ne znam šta će se desiti i hoće li se desiti.
Kojim će tempom stvari da se menjaju.
Šta ta promena podrazumeva i koliko ću ja morati da se menjam.
Vidim i da mnogi kojima promena na bolje nimalo ne odgovara, lepo zarađuju na pričama o Promeni.
Vidim i da neki prizivaju promenu, očekujući da se drugi promene - a oni su već savršeni.
Vidim da neki namerno poturaju strah.
......
......
Ma nemam pojma.... !

I baš me briga!

Stvarno{st}

Mnogo volim da pratim promene - sopstvene i tuđe... I ma koliko ih pratila, uvek mi se neka provuče, ne primetim - dok u nekom trenu ne uočim nekakvo čudo, koje je proizvod mnoštva sićućnih... Tada obavezno ostanem zapanjena, oduševljena, blentavo nasmešena i - samo trepćem.

Tako sam sad zastala, zapazivši jednu svoju promenu. Kao i svaka, meni je važna (čak i kad ne umem da je definišem da drugima bude jasna), dovoljno je da je povod za ovu priču. :)

Na svom prvom seminaru, kada je trebalo da damo primere za tzv jasnovidu detekciju i predavač (Dragan Vujović, naravno) rekao da damo stvarne primere, jer naš um hoće da se bavi stvarnim ljudima, stvarima i situacijama, to sam prihvatila kao ok, bez razmišljanja.

Vremenom sam primetila da uopšte ne umem da pričam kad me neko načelno pita kako bih ja rešila neki problem tipa ''kad bi bio neko, ko bi imao problem s jetrom, pa na primer hteo da radi projekat....''. Odmah prekinem pitanje i kažem ''Haj'mo konkretno: ko ima problem, kakav je problem, kad je ustanovljen, u čemu se ogleda problem...???''

I dobro, meni se to sviđalo i nastavila sam tako.
Sećam se, na jednom seminaru, pričajući o tome kakva sam bila a kakva sam sad - sedi žena u prvom redu i plače od smeha.... plače, ne mož' suze da zaustavi... Pitam je ''šta je bilo?'' a ona kaže ''joj, mnogo si slatka, al' ja tebi ništa ne verujem...'' Smejem se i ja. I sada, i uvek kad se toga setim.

Onda su se nizali seminari, konsultacije, razgovori, pisma. Često bih za istu (zapravo sličnu stvar) različitim ljudima davala različite odgovore. Ponekad sam se pitala (a i oni su) da li sam nedosledna ili je stvarno svaka situacija, svaki čovek - pa i svaki odgovor, tj rešenje - različito.

Jeste. Uglavnom jeste.
Što kaže moj prijatelj Maksa ''Ništa nije uvek i sve je ponekad.''

Ipak, postoji nešto što je univerzalnije i odnosi se na mnogo više nas, stoga ću iskoristiti jedan detalj lične prepiske da podelim sa svima.

Molim te, uzmi jednan tefter i piši svoje uspehe, samo
onako ukratko, da možeš da ih se setiš kad ti zatreba,
a s druge strane samo upisuj svoje želje  - onako kako
ti padaju na pamet - od jahti, gaća, putovanja, zdravog
želuca tvoje komšinice... sve što ti proleti kroz glavu...

Videćeš kako se uspesi nižu i kako je zaista dovoljno
da budemo srećni - naša svesnost o događajima koje
proizvodimo, privlačimo ili nam se - zbog naše svesnosti
i uključenosti u život - dešavaju.

Šta sam ono htela da kažem?
Aaaa, pa da...
Stvarnost je uglavnom ono što mi odlučimo da jeste.

Dobar vam dan.
I svaki dan i svaki tren :)