DOBAR DAN

Slušam Dareta i Mareta, pitaju se zašto se govori 'dobar dan'? I nastavljaju u svom stilu: ''Šta ti meni 'dobar dan'? Šta ti meni 'zdravo'? Šta ti znaš kakav je meni dan? Šta ti meni pričaš da je dobar dan, valjda vidiš da ništa dobro nema...?''

Volim ih, slušam ih i mnogo, mnogo puta se iz glasa smejem njihovim pričama.

Kao mlada i ja sam se bunila, vrlo slično. Trebalo mi je mnoooogo vremena da shvatim da su Dobro jutro, Dobar dan, Dobro veče - blagoslovi!

Umesto Želim ti dobar i uspešan dan, skraćeno kažemo Dobar dan.
Umesto Želim ti zdravlje i dobar (dug) život kažemo Zdravo živo ili samo Zdravo.

I Doviđenja u sebi sadrži blagoslov - da budemo živi i zdravi i da se ponovo vidimo. 

Komplimenti su takođe blagoslovi.

Razmislite, kad vam neko iz duše kaže Dobar dan ili Živ bio, ulepša vam dan.

I zašto to ne radimo češće? I iskrenije?

Pronađem maločas, a pisano je 30. januara 2019.

B A H A T O S T
(preuzeo od Ace X. a ja preuzela od Vojislava Đ.)

Posle gramzivosti,
bahatost je jedna od najgorih ljudskih osobina.
Bahati ljudi su ljudi bez stida i mere.
Bahati ljudi su primitivni i time se ponose.
Bahati ljudi uživaju u svojoj bahatosti, slaveći je kao vrlinu.
Bahati ljudi druge ljude doživljavaju kao svoje sluge.
Ponižavaju ih i iskorišćavaju, smatrajući ih manje vrednim.
Bahati ljudi su bezobrazni i agresivni. Veliki su demagozi.
Sprdaju se sa svim - što im je strano ili ne razumeju.
Bahati ljudi su lukavi, pokvareni, proračunati i nasrtljivi.
Bahati ljudi su lenjivci i kukavice.
Bahati ljudi mrze dobre, radne i hrabre ljude.
Bahati ljudi ne podnose društvo moralnih ljudi.
Bahati ljudi se boje moćnijih ljudi i intelektualaca.
Moćnim ljudima se ulaguju i puze pred njima.
Biraju trenutak kada će im podlo
zabosti nož u leđa i preuzeti moć.
Intelektualce na sve načine izbegavaju.
Bahati ljudi su bahati jer im drugi ljudi to dozvoljavaju.
Pošteni i dobri ljudi se povlače pred bahatim ljudima.
Ne zbog toga što ih se plaše,
nego zato što se stide njihove bahatosti.
Bahatima to odgovara, nameću svoju bahatost i vladaju.
Bahati ljude smatraju da su kulturni ljudi budale.
Tako se prema njima i odnose.
Kulturni ljudi smatraju da su bahati ljudi banalni.
Ne bore se protiv nasrtljive bahatosti
i čekaju da ona sama prođe.
Bahatost nikada sama ne prolazi.
Bahatost mora da se pobedi i mora da joj se pokažu oštri zubi.
Bahatost mora da se stalno kontroliše i nadzire.
Bahatost se može poraziti jedino javnim osvetljavanjem.
Ako zajednica nema snagu da se suprostavi bahatosti,
nastaje tiranija.
Tiranin je bahat sve dok ne ugrozi osnovne temelje zajednice.

Pobuna zajednice je krik za slobodnim i kulturnim društvom.

*********

Treba da pišem o komunikaciji. Za PROFIT.

I kako to uvek biva, kuva se u meni danima šta bi trebalo da napišem, kako da ne napišem ono što mi je na vr' jezika - a nije oko i uhougodno, kako da napišem upakovano, pitko, a tačno i u metu.

I naleti mi ovaj tekst.

Razbahatilo se na svim stranama. Bahatost je postala stil današnjice, u svemu, pa svakako, a možda najviše i najpre, u komunikaciji. Ako je komunikacija sve - sve neizgovoreno i nenapisano, sve javno i tajno, svaka veza koju imamo sa svim što nas okružuje, onda je bahatost definicija svega danas - društvenih mreža, politike, poslovnih pravila, društvenih uzansi... svega...

Otkad postoje škole i seminari komunikacije - sve je gore.

Otkad se definišu pravila i razne tehnike za poboljšanje komunikacije - čini se, pretvara se ta ista komunikacija u pozorište, manipulaciju, vešto laganje i na kraju preglumljivanje. Šmira, rekli bi glumci.

Otkad postoje sva moguća definisana i zapisana prava - poštovanja istih su sve više ugrožena. Da smo ostali na ljudskom, bazičnom, jednostavnom - na takozvanim 'Ljudskim pravima' - bilo bi bolje. Otkako se 'ženska prava', 'dečja prava' i sva ostala 'prava' izdvojiše od 'ljudskih prava' - dezavuisanje, lagarije, izmišljanja, distanciranja, specifičnosti i specijalnosti pojedinih prava - ugušiše čoveka.

Nekada je bilo sve lakše. Svodilo se na kućno vaspitanje. Svodilo se i na deset Božjih zapovesti. I bilo je grešenja, bilo je iskakanja, bilo je lutanja, lupetanja, bahaćenja - ali je bilo i kažnjavanja. Bilo je stida, prepoznavanja, korekcije. Odstupanja od kućnog vaspitanja i bazičnih - ne laži, ne kradi, ne ubij...Bilo je uvek svega. ali nikada ovoliko lako i olako tolerisano.

Kako ispraviti načinjene štete?

Vaspitanjem? Vaspitavati decu za svet koji, fakat, ne postoji?

Prevaspitavati već iskvarene?

Pozivati na Božje zapovesti?

Ćutati i čekati?

Ne, kako reče autor gornjeg teksta - samo pobuna zajednice može doneti rešenje. Novi/stari modeli ponašanja moraju biti nagrađeni pohvaljeni, promovisani.. Moramo se povezivati, umnožavati, odvajati od ponašanja onih koji greše... kažnjavati... Težak posao pred nama. Mnogo težak. Skliznuli smo, i dok smo se osvestili, šteta, da veća biti ne može, već je pred nama. Možemo sada, samo strpljenjem, odlučnošću i posvećenošću, korak po korak, da je popravljamo... Najpre sa sobom i u sebi.

.

 Maska

Ne nosim masku, pa je često zaboravim.
Tako, krenula juče u prodavnicu i naravno, zaboravim je. Vraćam se po nju i naletim na komšinicu iz radnje pokraj ulaza. Pita me za zdravlje, ono 'Gde ste vi? Ne viđam vas... Kako ste?', a ja se, smejući se, požalim zašto se vraćam.
Ona na to, zabrinuto::

''Šta kažete što ćemo morati da ih nosimo i napolju?''

- Neće im proći...

''A šta kažete što hoće opet da nas zatvore u karantin?''

- Neće im proći...

Zaista verujem da njihova igra neće proći. Unervozili se, žure, pritiskaju, greše... Ljudi im svojim besom, pričom, čuđenjem daju na važnosti i snazi. Bore se protiv. Svaka borba protiv nečega - dodaje snagu tom nečem. E, ja im moju ne dajem.

U prodavnici, pošti, banci - stavim masku. Neću da me opominju, kažnjavaju, a iznad svega neću da dižem tenziju svima onima koji su na dužnosti, koji su uplašeni, zabrinuti, zaluđeni. Ionako im nije do života, što da im stajem na muku.

'Divnoća'

Parafraziraću. U jednoj malenoj, žutoj knjizi Zen priča, prva priča je o učeniku koji je došao, sav ozaren i ljubopitljiv kod Učitelja, sa željom da se prosvetli. Učitelj je sipao čaj koji se polako prelivao preko šoljice, pa učenik poskoči,i opomenu Učitelja. Učitelj ga mirno pogleda i reče: ''Tvoj um je pun kao i ova šoljica. Ako hoćeš nešto da naučiš, najpre moraš da je isprazniš.''

Dvadesetdve godine sam predavač i često su ljudi dolazili puni pitanja i priča, a manje spremni da saslušaju odgovore. Ili pak, neki jako vole da polemišu - a kada su tehnike i procedure u pitanju, nema polemike. 

Često, kada se zalete u prepričavanje problema, prekinem ih pitanjem - da li se žale ili hvale? Više od polovine njih se hvale, ali oni drugi, u trenu se prenu i shvate sve. I više no što sam rekla. Otključaju svoje intimne rezervoare, nagrne iskustvo, pamet, odlučnost, kreativnost... 

E, oni mi daju snagu da ovu većinu preživim. Ove koji ne čuju. Koji ne slušaju. Koji bi meni da objasne. Koji bi da ja plešem kolce sa njima i njihovim problemima. Koji mi kažu da sam divna. Oni, manje brojni kažu hvala - i urade šta treba.

 Pisala sam danas o novoj reči na koju sam pre neki dan naletela. ACEDIA. Uglavnom se hrišćanski teolozi kroz vekove bave njome, pa su je uvrstili u smrtni greh pod imenom lenjost, a ona, kako mi se čini, nije to. Ona je možda tromost, možda bezvoljnost, ali nije lenjost... možda lenjost duha koji gubi veru, ili moli i očajava, ili moli i zahteva, ili moli i čeka sve na gotovo, ali nije ona lenjost - nisi uradio, nisi obrisala prašinu... Možda 'nisi obrisala prašinu sa svoga uma'... pa ne vidiš da treba nešto drugačije, nešto novo... pa si zaboravila sve uspehe i radosti, podseti se... Podseti se godišnjih doba, smene dana i noći, plime i oseke, debelih i mršavih krava... Podseti se da si živa i da u tebi sto milijardi ćelija živi, iako se ti možda ne osećaš živahno. Da tvoji sistemi i organi rade - iako ti sada samo sediš. Da tvoje srce pumpa krv, da tvoja pluća, bubrezi, jetra... svi oni rade. A kad oni rade, to je isto kao da radiš i ti. Jedni bez drugih ne postojite. Znači, lek za acediju je podsećanje. Udah i izdah. I to je sve.