Pisala sam danas o novoj reči na koju sam pre neki dan naletela. ACEDIA. Uglavnom se hrišćanski teolozi kroz vekove bave njome, pa su je uvrstili u smrtni greh pod imenom lenjost, a ona, kako mi se čini, nije to. Ona je možda tromost, možda bezvoljnost, ali nije lenjost... možda lenjost duha koji gubi veru, ili moli i očajava, ili moli i zahteva, ili moli i čeka sve na gotovo, ali nije ona lenjost - nisi uradio, nisi obrisala prašinu... Možda 'nisi obrisala prašinu sa svoga uma'... pa ne vidiš da treba nešto drugačije, nešto novo... pa si zaboravila sve uspehe i radosti, podseti se... Podseti se godišnjih doba, smene dana i noći, plime i oseke, debelih i mršavih krava... Podseti se da si živa i da u tebi sto milijardi ćelija živi, iako se ti možda ne osećaš živahno. Da tvoji sistemi i organi rade - iako ti sada samo sediš. Da tvoje srce pumpa krv, da tvoja pluća, bubrezi, jetra... svi oni rade. A kad oni rade, to je isto kao da radiš i ti. Jedni bez drugih ne postojite. Znači, lek za acediju je podsećanje. Udah i izdah. I to je sve.