Izvor nepoznat

Sređujem neke svoje papire i naletim na zabelešku.

Paša pita svoju ženu - Triput si se udavala...?

Ona odgovara:
Ptvi put sam za pašičem bila...
Konja jaše, britku sablju paše,
ali pašić ženski milovaše.

Drugi put sam za bekriju bila...
U bekrije niđe ništa nema,
do u jedna žičana tambura.

Treći put sam za tobom, Omere...
I dva sam ti izrodila sina,
sva tri bi vas za bekriju dala, 
i bekriji žice kupovala.

Pun krug

Pođem da prošetam pse... Na izlasku iz zgrade, kroz staklo vidim da neko od komšija, traži ključ, da uđe.. Otvorim i pridržim vrata uz 'dobro jutro, izvolite...'

Skrenem za ugao, šetkamo lagano... mirno je, nema ljudi ni kola... pevušim....Iz zgrade izlazi starija dama, osmehnu se i reče 'kako ste lepi vas troje'.... uz veliki osmeh joj se zahvalim, obradovala me žena...

Stignemo do parka, prošetamo, posedimo na travici. Divan je dan, najavljuju kišu večeras, hajde da iskoristimo ovaj mir i lepotu još malo.
......
Pođemo polako kući. Kod onog skretanja, s druge strane ulice dvoje dragih ljudi u kafiću... s osmehom mi mašu i ja uzvraćam uz 'joj, što ste lepi...' Stižem do zgrade, tražim ključ, kad isti onaj komšija od malopre, otvara i pridržava mi vrata. Hvala.

''And don't forget...''

Danas je u Santjagu fešta. Sveti Jakov. Sigurno se sprema fascinantna predstava, vatromet, performansi na svakom ćošku. Pre dve godine sam, izjutra, popila kafu ’za poneti’ na Trgu, sedela u miru čekajući ugovoreno vreme za susret sa Džerijem.

On je sošao mirišljav, u novoj košulji, s novim šeširom, sređen, a ja natopljena svim mirisima prethodnih mesec dana. Istog trena sam shvatila da ne namerava da hoda, iako smo se dogovarali do odšetamo skupa do okeana. Sitnica, još 120 kilometara za četiri dana.

Ponudio mi je da prespavam kod njegovih prijatelja u stanu. Nakon kratkog razmišljanja, zahvalim se, ipak je bolje da nastavim dalje. Znam da ukoliko ostanem u mestu dve noći, neću ni nastaviti ka Finistereu. A da se ujutru, posle neprospavane noći, iz nečijeg stana izvlačim u pet sati kao kakav lopov, ne priliči mi. Popismo još jednu kafu i on me isprati kilometar van grada.

Sećam se, otkačio mi se jedan štap s ranca i napravio mi ozbiljnu povredu na listu... i tu smo stali. Reče: ’’Ja ću sad da se vratim, a ti biraj šta želiš da ti poklonim, ovu narukvicu ili ovu ogrlicu...?’ Stavila sam ruku na ogrlicu, tačnije na privezak, i rekla ’’Nju si nosio prošle godine...’’ i taman da kažem da je ona njegova i da neću nju, a da mi je narukvica nepraktična... on, ne sačekavši kraj rečenice, skinu ogrlicu i stavi mi je oko vrata. I kao zaključak na naš prethodni razgovor, reče:
’’And don’t forget – You are free!’’

....

Sada sam je,u znak sećanja, upravo stavila oko vrata.

Dragi prijatelju, hvala na podsećanju!

Granjon

Da sam na putu, kao što nisam, danas bih se verovatno probudila u Granjonu i krenula dalje. Pamtim gotovo svaki kilometar dolaska u to mestašce, ali i impresivan izlazak – česma, klupica i pogled koji se pruža u nepoznato. Možda grešim, ali tu je negde i ona tabla na kojoj piše 555 km do Santjaga.

Elem, očekujući da sve bude lako, kao luk i voda, posle prvog dana, besnela sam svaki put kad bih se približavala nekom mestu i predamnom se ukazala uzbrdica – meni, prvi put, ogrooomnaaa. Tako i na ulasku u Granjon, mesto za koje su mi rekli da ne smem proći, moram ostati da spavam.

Prvi put sam uzbrdicu prešla više unatraške nego normalno. Konačno ulazim u mestašce, ugledam veliku i lepu crkvu, uđem, pomolim se i zahvalim što sam živa i prateći strelice, odem iza crkve i ugledam ulaz u alberge. Kružne kamene stepenice prepune cipela i štapova i na prvom spratu – raj. Alberge! Dočekuje me nasmejana Holanđanka – domaćica, hospitaljera i videvši me van sebe od znoja i umora,ponudi mi čašu vode. I da sednem. Dišem. Ponudi me još jednom čašom vode, videvši da sam prethodnu iskapila u trenu. I onda mi lagano da sva obaveštenja: alberge je donativo, znači ostaviš u kasi para koliko možeš, želiš, misliš da treba... ako želiš, večera je u pola osam, zajednička, a pre toga u pola sedam je misa. U deset je zajedničko druženje – closure the day – na galeriji crkve na koju se dolazi direktno iz donje sobe. Naravno, ako želim. I da, pošto sam toliko umorna, da znam da ovde nema kreveta, spava se na podu, na madracimai mogu da biram hoću li u potkrovlje, s pogledom natrpezariju, ili dole, sa ulaskom u crkvu. Biram dole – manjemi je stepenika, bleže sam izlazu. I još nešto, oni nemaju pečat da mi stave u credential, oni su protiv lupanja pečata, te, ako želim, mogu ga dobiti u lokalnom baru. Tad sam mislila da ukoliko nemam svakog dana pečat, da neću moći na kraju dobiti ni Kompostelu – potvrdu da sam peške prošla ceo put. I pošto je sve donativo, pitam da li ja treba nešto da radim. Sa najširim mogućim osmehom mi kaže da je moje da se istuširam, odmorim i uživam.

Pamtim maleno kupatilo i evo, pokušavam da se setim, da li i gde je tamo bilo mesto za pranje i sušenje stvari. Ne znam. Toliko sam bila umorna i već jebilo kasno da bilo šta perem. Požurila sam da nađem taj bar, zbog pečata. Bar, ogroman i praznjikav, zaleđen u sedamdesetim godinama prošlog veka. Nekoliko muških nemuštih faca staraca i jedna konobarica, šezdesetak godina, nekada je verovatno bila glavna cica u mestu.

Na pitanje da li sam prikladno obučena za misu – šorc, bermude i majčica – reče: ’’Siii! Tu eres peregrina!’’ i natera mi suze u oči. Kao da sam tek tad osetila da pripadam Putu, da nisam samo u svađi sa kilometrima, kilogramima, koracima, usponima...

Počinje misa i ja vidim dva muškarca koje sam prethodno videla u kuhinji da spremaju večeru. Sad su se presvukli i jedan je sveštenik, a drugi benediktinski monah, na proputovanju. Oduševljena sam. Kada na misi pozovu sve svece, brata Isusa, Svetog Jakova, Gospoda... da nam budu od koristi i da nas zaštite na Kaminu, uzdrhtim. Posle mise nas uvode u kriptu crkve da vidimo neke od istorijskih vrednosti - knjiga, svešteničkih odora, posuda, krstova... i dok nam pričaju, usput se presvlače, jer čeka nas večera. Oni nas služe. Čorbom, pastom. I vinom. Sve vreme je graja, smeh, svi kao deca.

U pola deset okupljamo se, polako, u crkvi. Sedamo gde ko stigne. Popališe sveće i podeliše nam napisane molitve na više jezika. Sveštenik nas pozdravi, u civilnoj odeći, pa nam hospitaljera reče kakav je običaj u njihovom svratištu, pa neko pročita molitvu na engleskom, a onda jedan čovek na italijanskom. A onda se svi pomolismo kako je ko umeo. I potom uzeše jednu masivnu sveću da ide od jednog do drugogi da svako kaže za šta je zahvalan toga dana. Kako hoće i šta god hoće. Slušajući drugare ma engleskom, nemačkom, francuskom, jidišu, koreanskom... u meni je raslo neko neverovatno uzbuđenje i jedva na engleskom izgovorih tri rečenice – zahvalna za večeru, misu, iskustvo, ovo nezaboravno iskustvo koje ću poneti iz Granjona.

Na rastanku nam sveštenik reče: ’’...i ukoliko neko bude mnogo hrkao, možete uzeti madrac i doći ovde da spavate, sa anđelima...’’

***

Pošto sam, glupavo, na prvo putovanje ponela dve knjige, jednu sam ostavila trećeg dana u Zubiriju, a drugu rešim da ostavim na polici biblioteke u Granjonu, možda naiđe neko iz naših krajeva, pa mu bude prijala ta knjiga o pronalaženju životne misije i smisla življenja.

Sledeće godine, prolazeći kroz Granjon, uđem u alberge, uzmem tu knjigu – vidim neotvorena, na istom mestu gde je i ostavih - sa police i u u kasi ostavim pet evra.  Hvala što mi je pričuvaste...

Villafranca del Bierzo

Kao da je juče bilo, moj prvi dolazak u ovo mesto, obeležili su gadni bolovi u desnom kuku, nesnosne upale tetiva na stopalima i ogromna težina. Bilo je rano prepodne, svega mi je bilo dosta i tipovala sam to mesto za odmor, zamišljajući srednjovekovni prelepi gradić. Na mapi su bila dva puta, i ja sam odabrala put desno, umesto pravo. Lepe kuće i imanja, još lepši vinogradi, naviše i naniže od puta i ugledah klupu. Pokušavala sam da malko odmorim noge. Taj prvi put, nije mi bilo teško da po deset puta na dan odvezujem i zavezujem pertle, skidam patike, čarape, puštam noge da dišu... I konačno kad sam prikupila malo snage, nastavih. Uđem u mesto, činilo mi se bezveze, ne baš ugodna energija. Tražila sam alberge, tražila hostel – odvališe neku cenu i ja ljuta rešim da nastavim dalje. Baš glupo mesto. Uh, kako sam zamišljala, baš sam razočarana...

Na izlasku iz Viljafranke krivuda put uz asfaltni put i uzbrdica nimalo laka i lepa. Dole je reka, mami i nervira. Zamišljam kako je voda hladna i kako bi prijala mojim upaljenim stopalima, a gore je već užarilo. Negde na pola uzbrdice, stanem i pojedem mrvice izlomljenog bageta i ostatke neke pršute. Krenem dalje.

Dolazim do magistralnog puta i ne mogu preko, ići ću desnom stranom, ma baš me briga... Posle pedesetak metara, s one strane puta, dvoje starih ljudi. Starac mi maše da pređem na njihovu stranu, sa te strane je staza. Pokazuje da se vratim tih pedesetak metara, pa da pređem put. Tužno pogledam – ne, ne mogu da se vraćam – pogledam levo, desno i uputim se direktno ka njima, sednem na zidić i prebacim noge preko njega. Dobro je. Stari mi se bezubo smeška i kaže, na španskom: ’’E, i ja sam nekad bio mlad pa sam mogao tako, sad ne mogu...’’

Bakica se smeška, stoji naslonjena na betonski zidić i vidim, izula jednu cipelu i pokušava da ugura papirnatu maramicu između prstiju, napravio joj se žulj. Kažem joj da stane, spustim ranac i iz njega vadim neseser i hanzaplast. Njoj neprijatno i govori tiho: ’’Ne, kćeri, nemoj... ne treba...’’ a stari je ućutkuje. Stavim joj hanzaplast i ona htede da obuje cipelu, ali joj rekoh da sačeka i vadim iz ranca kesu sa dva para novih belih nazuvica... jedne uzimam i navlačim joj na noge, a ona i dalje ’’Ne, ne kćeri, treba tebi...’’, našta stari, ozbiljno i oštro reče ’’Ćuti, ženo. Ne bi ti dala da neće i da može. Prihvati.’’ Na kraju joj navukoh i cipele, spakovah ranac, izljubih oboje, primih blagoslove i odoh dalje.

Nakon petsto metara me samo preseče. Bakica liči na moju pokojnu mamu, a starac ne liči, ali je tekst koji je rekao i energija kojom je zračio, veoma nalik mome pokojnom ocu. Suze same grunuše... nađoh malu senku koju je taj zid pravio i sedoh nasred staze, da dođem k sebi.

U SE, NA SE I PODA SE

Već pola veka slušam – naravno sa negativnim emocijama i različitim izrazima lica o tome da je nešto loše to ’U se, na se i poda se’. Negativnost se kreće od blagog prezira do izrazitog gađenja. Oni koji po tom principu žive, po onima koji o tome govore, spadaju u najbesmisleniji, najniži i najbeslovesniji sloj čovečanstva. Otuda prezir i gađenje.

Pitam se, a gde spadam ja, koja do toga još nije ni stigla?

Muči me to pitanje već dosta dugo, preko dvadeset godina radim na tome da ovladam makar tim principom, pa ću, ako Bog da, dalje  da se razvijam.

Dok sam bivala na hodočašćima i neposredno potom, uspevala sam da neko vreme živim po njima, po tim principima, a onda bi me beslovesnost ponovo povukla u svoje krilo.

Tamo sam učila kako da se svakodnevno ponašam u skladu sa sopstvenim potrebama – šta ću u se, šta ću na se i šta ću poda se. I polazilo mi je za rukom, i to lako. Bilo je moranje – ništa drugo ili drugačije nije dolazilo u obzir. A onda bih se, polako, vraćajući se u civilizaciju i redovan život, zaboravljala.

Čini mi se da moja zaboravnost sada kulminira i da pod hitno, ili da krenem na put, ili da uzmem ’artiju i da pribeležim pravila i principe – i da krenem da ih se, zaozbiljno, pridržavam. Kako na put sigurno neću krenuti u naredna dva meseca, moraću da pišem.

Sad samo tezice:

U SE - deli se na: mentalno/duhovno i telesno

NA SE - deli se na garderobu, toaletna sredstva, kozmetiku, ali i preuzete obaveze
PODA SE - stolice, ležaljke, kreveti, partneri, ali i svi kojima treba zaštita, pa i sve ono što je preskočeno, prevaziđeno, naučeno, savladano.

Pa... kad stignem, napisaću...

:)

Jel?

Podstaknuta nekom ko,šijskom zavrzlamom, setih se i napisah:

Al' neverovatne su te komšijske priče... Kad sam se doselila, i kada je mama čula ko stanuje iznad mene, reče mi ''Pozdravi ga puno i pitaj za sestru od strica, Danicu... Mi smo njenog rođenog brata krili 41. u Sarajevu, mjesec dana...'' - Ja očarana pričom jedva dočekam da se povežem s komšijama, reko' vezuje nas priča od pre 64 godine, skoro kao za roman ili film... a komšija 'ladno ''Jel?'' i ode.

Nedostaje...

Danas bi, da nije žurio - kao i uvek - Luka slavio pedesetsedmi rođendan. Okreni-obrni, natera mi suze na oči. Uvek je bilo tako - sa njim i zbog njega, ili da se smeješ ili da plačeš. Dosadno nikad nije bilo...
I setih se kako je kad je imao 46, govorio da ima pedeset, kad je imao 53 - šta će on meni u mojih šezdeset godina da soli pamet i priča - govorio je. Ja ga pitala:  ''Odakle ti, majke ti, šezdeset, ne lupetaj... ''
A imao ih je uvek stotinu, ako ne i hiljadu.

*****
I naravno, za upisati sva sećanja potrebno je isto toliko.

A pamtim dobro... i uvek me fascinira kad je šta započelo, da li je započelo kad je krenula realizacija, kad se rodila odluka, kad se rodila želja, ili mnogo pre, još nesvesno, kad nije ni stiglo da se probije do misli...
Na današnji dan sam, pre četiri godine, pošla na Kamino po prvi put. Priča o Kaminu mi se provlači kroz mnoge druge, pa tako i o Luki i njegovom rođendanu, ali i odlasku...

Kada sam mu rekla kada krećem, iako je svesrdno pomagao oko puta, rekao mi je: ''Pa da, tebe baš briga što ću ja tada verovatno biti na operaciji...'' Odgovorih: ''Nećeš...'', odbajah svoje, nismo o tome više pričali, ali nije otišao na operaciju, nije bilo potrebe.
Ja odoh na put. Kada se ja ne bih javila, bio bi u panici: ''Mala, javljaj se, nemoj da brinem...''
Bio je ponosan i srećan, svi njegovi prijatelji mi rekoše da ih je davio mojim kilometrima, uspesima... bio je razočaran kad je shvatio da sam se mučila i da mi to baš nije bilo lako iskustvo, verovao je da ja to mogu jer sam prirodno jaka, verovao je jače od mene...
I kada je umro, shvatila sam da je to moje hodočašće, za njega bila najlepša i najbolja stvar koja mu se desila u poslednjoj godini života. Rastuži me ta misao, a opet,..

*****
I mora nastavak... Trojstvo.

Kako sam navikla da milima i dragima palim u kući sveće kad god pomislim da treba, juče sam, žute sveće palila za Luku. Žute, sa mirisom vanile. Nekako su mi baš odgovarajuće za njega.
I tako sagore jedna. Učini mi se malo. Upalim i drugu. I ona je gorela više od dva sata.
I to mi se učini malo, moram i treću.
Kada je treća dogorevala, već je bilo oko ponoći, ja u drugoj sobi čujem prasak. Skočim i imam šta da vidim - staklena posuda u kojoj je sveća bila, prsla na dva dela, pa poskočila, prevrnula sveću i vosak se proli po polici, praveći veliki plamen. Dohvatim mokrukrpu, ugasim, počistim, oribam i pomislim - E, Lukice, ni sad ne miruješ! Neka si se ti to meni javio, da znam da si tu.
Haos majstor - bio i ostao!

Sve je dobro

Javlja se Marko iz autobusa. Putuje od juče i nadomak je Hamburga. Šalje mi i sliku kako je podigao noge u vazduh i kako oseća blaženstvo. Kaže:
''Ja bih kuće, kola... a sad me noge podsetiše da sam srećan...''
Odgovaram mu:
''Da, da... kažem ja da se sve ipak svede na 'u se, na se i poda se'...''
I stvarno tako mislim - krenemo od toga da nam sve, baš sve treba... ja, meni, daj... i onda polako kad to sve, i meni i dalje ostavlja praznine, počnemo da obraćamo pažnju na sitnice, na male stvari, na istinska zadovoljstva i shvatimo da je to ono što nam je dovoljno.... To, osnovno, a ostalo može i ne mora. I dalje želimo, i dalje radimo, i dalje stvaramo, i dalje težimo i višem i boljem, ali ta lampica 'u se, na se, i poda se' stalno gori i podseća - sve je dobro.

Nema zaborava

Prođe mi kroz misli maločas... Mama je imala jednog kolegu, zvao se Žika Golubović. Jednoga jutra, bila sam dosta mala, i biće da sam bila bolesna pa me mama povela kod lekara. Naiđe on, iz dečje perspektive ogroman, sed, zalizan sa zlatnim okvirom naočara. Sagne se, uštine me za obraz i kaže mi:
''Na koga si ti tako lepa? A? I ti i brat..? Na ovo dvoje ružnih ljudi nisi sigurno...''
Prolazile su godine, a na pomen njegovog imena bih se uvek namrštila.
Porasla sam i to jednog dana, saopštila mami. Nasmejala se i objašnjavala kako je on divan čovek i kako se šalio. Da, da, šalio se, ali mu to nisam oprostila.
I opet su prolazile godine i čula sam da je umro. Mami je bilo mnogo žao, a ja sam bila ravnodušna, načisto ravnodušna. Nisam mu zaboravila.