Javlja se Marko iz autobusa. Putuje od juče i nadomak je Hamburga. Šalje mi i sliku kako je podigao noge u vazduh i kako oseća blaženstvo. Kaže:
''Ja bih kuće, kola... a sad me noge podsetiše da sam srećan...''
Odgovaram mu:
''Da, da... kažem ja da se sve ipak svede na 'u se, na se i poda se'...''
I stvarno tako mislim - krenemo od toga da nam sve, baš sve treba... ja, meni, daj... i onda polako kad to sve, i meni i dalje ostavlja praznine, počnemo da obraćamo pažnju na sitnice, na male stvari, na istinska zadovoljstva i shvatimo da je to ono što nam je dovoljno.... To, osnovno, a ostalo može i ne mora. I dalje želimo, i dalje radimo, i dalje stvaramo, i dalje težimo i višem i boljem, ali ta lampica 'u se, na se, i poda se' stalno gori i podseća - sve je dobro.
''Ja bih kuće, kola... a sad me noge podsetiše da sam srećan...''
Odgovaram mu:
''Da, da... kažem ja da se sve ipak svede na 'u se, na se i poda se'...''
I stvarno tako mislim - krenemo od toga da nam sve, baš sve treba... ja, meni, daj... i onda polako kad to sve, i meni i dalje ostavlja praznine, počnemo da obraćamo pažnju na sitnice, na male stvari, na istinska zadovoljstva i shvatimo da je to ono što nam je dovoljno.... To, osnovno, a ostalo može i ne mora. I dalje želimo, i dalje radimo, i dalje stvaramo, i dalje težimo i višem i boljem, ali ta lampica 'u se, na se, i poda se' stalno gori i podseća - sve je dobro.
Нема коментара:
Постави коментар