Ponedeljak !

Eh, kad objavim da volim ponedeljak i da je to moj dan, obavezno ga nešto pokvari.
Naljutio me Mali Pas. Opa-sno!
No, proći će i to...
Nego, nisam to htela.

Od jutros želim da napišem mojih TOP 5 izreka, misli, mudrosti.
Jednu sam već iskoristila kao naslov:

Vrati se, dijete, k sebi, dok još imaš kome!

Čini dobro, i dobru se nadaj.

Il' pomozi, il' se skloni!

Nemo' da uzimaš akontaciju na sekiraciju!

Ja kad idEm, idEm da prolAzim!

I jedna, kineska, van konkurencije:

Ne možeš da budeš ako nisi,
i ne možeš da ne budeš ako jesi!

Toliko!
A vaše?

:)

Zašto?

Često kad čitam žučne komentare po netu, ili slučajno prisustvujem nekim političkim razgovorima u koja ljudi investiraju svoje emocije, pamet - a bez efekta, osim po svoje zdravlje - zapitam se zašto to čine?

Davnih dana se jedan prijatelj trajno naljutio na mene jer nisam htela da učestvujem u zajedničkom nerviranju zbog poskupljenja ulja! Pokušavao je da me uvuče u negativne emocije, srdžbu, a kad sam mu rekla da neću da se trošim na nerviranje oko gluposti, jer fakat, trošim manje od litre ulja mesečno, okrenuo se i otišao - da mi se nikad više ne javi.
(Imao je on skriveni razlog za takvo ponašanje, ali nebitno za ovu priču.)

Otada, kad god neko vrši pritisak na mene da se bavim nečim čime ne želim - setim se tog ulja....

Meni kao zaštita od takvih trošenja služi jedna kontrolna misao: kada bi mi ostalo 24 sata života, čime bih se bavila, šta bih radila, koga bih pozvala, sa kime bih provela to vreme?

Kada sam prvi put pročitala ova pitanja, uz sugestiju da uzmem papir i olovku i zapišem imena deset ljudi kojima bih se javila, osim blage neprijatnsti što treba da razmišljam o poslednja 24 sata života, zapravo sam se najviše iznenadila ispisanim imenima na papiru.

Istog trena sam pozvala prijateljicu, za koju pojma nisam imala da je u 'top 10' i samo joj rekla da je volim. Nasmejala se, rekla da voli i ona mene, i posle nekoliko razmenjenih rečenica, prekidosmo vezu. Narednih godinu dana, svako malo bih je pozvala da joj to isto saopštim. Viđale smo se u međuvremenu, ali sam joj tek posle godinu dana rekla zašto imam potrebu da je, s vremena na vreme, pozovem i kažem da je volim.

Večeras su mi moja kontrolna pitanja nekoliko puta prošla kroz glavu - šetajući parkom s prijateljicama kad se povela neka politička priča, otvarajući neke internet stranice - da l' da čitam ili ne čitam, menjajući kanale na televizoru...

Ne, ne dam svoje vreme, energiju i pažnju onome što mi ne bi bilo interesantno da mi je poslednji dan života. Ne dam!

Previše sam vremena potrošila na brige, nerviranja, nevažne stvari, nebitne ljude u prvih trideset godina života... Dugo sam učila da to ne radim, da se ne hvatam u kolo neproduktivnih, destruktivnih, negativnih priča i konačno - naučila.

Ne više. Hoću samo lepo, korisno, zabavno, poučno, konstruktivno, veselo. Tačka.

*****

Prisetih se jedne Selimovićeve. Nisam sigurna da sam citat u slovo upamtila, otprilike ide ovako:

Vesela je.
To je dar.
Nije njena zasluga što ga ima, već što ga ne krije.

:)

Kolut napred ili 'Margita's case'

Jedna od dražih epizoda u mom veselom životu je tzv. 'Margita's case' koji se desio pre šest godina.

Moram napraviti i mali uvod. Imala sam sreću da dobijem stipendiju za društvene studije komunikacije i obrazovanja za rad s mladima. Za mene je to bio ogroman izazov, biti s mnogo mlađima od sebe na putovanjima, učiti od svih njih, ne mudrovati i ne praviti se pametnom. Jedini način da naučim jeste da dođem otvorena za učenje. No, prvog dana druge godine studija, kad smo konačno videli naše tutore o kojima smo slušali godinu dana, o njihovoj izuzetnosti,  i krenuli sa upoznavanjem, ja napravih ''slučaj''.

Patrik, čuveni edukator, pitao nas je, redom, šta je za nas bilo najznačajnije na prvoj godini studija i šta smo naučili. Kolege su nabrajale, redom: 'tolerancy, understanding, communications skills...' i kada mi je bilo previše reči,reči,reči - upitam tutora da li mogu da uradim nešto šašavo? Nije me razumeo, pa ponovim pitanje. I dalje me nije razumeo i ja ustanem i usred kruga napravim kolut napred. Vratim se na mesto uz konstataciju: ''Uuu, ovo je baš dobro!''

Nastade haos. Iznenađeni svi. Moja najbliža prijateljica poskoči i zblanuto, razrogačenih očiju viknu: ''Margitaaaaa..!!!''
Jedan kolega skoči sa stolice i reče:
''Pa je l to znači da svako može da radi šata hoće!?!? Da ja sad mogu da ustanem i da se blesavim 'aaaaa!!!!' ?!?'' - uz snažno drmusanje celim telom i mlataranje rukama.
''Vidiš da možeš'' - rekoh mirno.
Neko reče: ''To nije u redu. Ne može tako da se prekida learning process. ''

Uglavnom, gotovo svako je imao komentar, osudu - prikrivenu ili jasnu, i nikome nije palo na pamet da postavi jednostavno pitanje: ''Izvini, a zašto si to uradila?'' Pitanje koje se očekuje od nekog ko je naučio i poseduje 'tolerancy, understanding, communications skills...'

Čak je i tutor pomislio da je usmereno na njega, da je to izazov upućen njemu. Kasnije, nasamo, kad me je pitao ''Izvini, a zašto si to uradila?''  i kad sam objasnila da sam provocirala delo, a ne reči, savetovao me je da sledeći put ne pitam 'da li mogu da uradim nešto šašavo', jer time sama dajem kvalifikaciju dela. Car!

Uglavnom, naredni dani su bili obeleženi 'slučajem', a onda se sve zaboravilo.
Do poslednjeg dana škole.

Kada smo sve završili i kada smo obavešteni da smo svi položili sa najvišim ocenama, a tutor nam se zahvalio rečima da smo za trideset godina njegovog rada, najjača grupa sa kojom je radio, upitala sam:
''Je l' mogu ja da uradim nešto šašavo?''
Kolega koji je onda bio najglasniji, reče:
''Nećeš ti! Ja ću!''
''Zašto ne bismo zajedno?'' - i napravismo, zajedno, kolutove, jedno u susret drugome, i uz smeh svih oko nas, izgrlismo se.

Ne svih, ne. Jedna koleginica se zaplakala i poslala me u peršun. Kada sam pitala 'što, šta je bilo?', reče da ne može sada da mi kaže, reći će mi...
U autu, na putu za Novi Sad, sedela sam ispred nje. U jednom trenu me uhvatila za rame i reče:
''Nadam se da ću i ja jednog dana moći da napravim kolut pred svima...''


Svima, a posebno mojim kolegama, tutorima i koordinatorima - rasutima po celoj planeti - želim srećan Dan tolerancije. 

11.11.11.

Danas će mnogi pisati o ovom datumu, širom sveta će biti grupnih meditacija, a ja mu se lično radujem jer je jedanaesti jedanaesti moj omiljeni datum u godini, već dugih sedamnaest godina....

Te '94. čitam jednu tanušnu knjižicu Hozea Silve, ''Donošenje odluka i utvrđivanje ciljeva'. Čitam je po šesti put - shvatajući da u njoj ima 'nečeg', ali previše racionalna i tvrda da vidim to nešto. Kaže lepo čovek, uzmite papir i olovku, napišite svoje kratkoročne, srednjoročne i dugoročne ciljeve... podelite ih u kategorije ''biti, uraditi, postati'', stavite datum i potpis i to je vaš ugovor sa samim sobom.

Hajde da to, konačno, stvarno uradim. Kad već insistira....
Uzmem tanušni pelir papir i grafitnu olovku - da mogu da obrišem, ako ne ostvarim i da to niko ne vidi - osim što sam rešila da sakrijem da niko ne vidi, htela sam da imam mogućnost i da obrišem, da ni ja ne vidim, ako izneverim sebe.
(Majko mila, jesam bila tupava... al' dobro...)

Elem, napravim ja tabelicu, krenem, pišem, mudrujem, sva važna.
Završim nekako, ispišem desetak stavki.

Došao red na potpis - potpišem.
A sad datum. Pogledam na kalendar - 11.novembar... upišem: 11.11.94.
Slučajno pogledam na časovnik, a na njemu: 11:11

Pretrnem. I zapamtim vo vjeki.
I proslavljam ga.


Uzgred, sa tog lista, samo jednu stavku nisam ostvarila.

Priča i priče - nikad dosta !

Mnogo volim priče - kratke, istinite, lepo prepričane ili ispričane. I napisane volim, no mi uvek žao što ja ne umem da ih tako lepo napišem, kako ih rukama i nogama, intonacijom, gestikulacijom i mimikom ispričavam.

A nekako najviše volim priče - romane - a pre toga ono, a posle toga ovo... I volim priče posle kojih jedno vreme nema šta da se priča. Sve zaokruženo, sve rečeno. Priča kao životna lekcija, posle koje mi ostaje samo da je se setim u pravom trenutku - i primenim.

Tako sam sebi napravila priču o nauku koji sam dobila od svog oca - bez reči:
Kako sebi napraviti mogućnost izbora i osećaj obilja.

U nekoj od onih kriznih godina, moji roditelji penzioneri, oboje pušači... cigarete štete kućni budžet, a i nema nekog izbora za kupiti, prebace se na najjeftinije, prilično loše. Pritom, tata posadi nekoliko stabljika duvana, probe radi i pronađe nekog trgovca koji je donosio hercegovački meki duvan. Doputuje moj brat iz inostranstva i donese tri šteke dooobrih cigareta. Donese i meni.

Posle nekog vremena, ja moje potamanila odavno, odlazim kod mojih, a ispred tate: stranske, domaće i zamotane. Svaki put kad krene da zapali cigaretu, a on bira: sad ću ovu. I u njoj uživa. Sledeći put, zastane, odluči se za drugu.

I tako moj otac, bogataš, vazda mog'o da bira, a ja prestadoh da kukam - te skupo, te nema, te loše...

Mnogo mu hvala na ovoj lekciji. :)

Mudrost je primenjeno znanje!

Svakodnevno, u svim novinama, imamo priliku da pročitamo poneko uputstvo, kako da se oslobodimo stresa, kako da pozitivno mislimo, kako da na pravi način odreagujemo u konfliktnoj ili stresnoj situaciji.

I sve je to više nego tačno, korisno i mudro. No, pošto je to 'lako', 'sve već znamo' – pročitamo i zaboravimo. A onda dođe do svađe, problema, bolesti, stresa – i sve to što znamo, nestane neznano kud. Zašto?

Jednostavno zato što smo ljudi. A ljudi su po definiciji bića navika. Sve što smo naučili, naučili smo ponavljajući i tako smo stvorili navike. Čak 95% ljudskog ponašanja, predstavlja automatiku, ponašanje po navikama. Zamislite da svaki čovek, dnevno, u proseku ima – proizvodi – oko 60.000 misli. Poražavajuća je činjenica da je ogroman deo tih misli, 95%, istih danas kao i juče, i ukoliko nešto svesno i namerno ne učinimo da to promenimo, i sutra će biti iste kao danas. Mnoge navike su korisne i dobre, no, mnoge nisu. Robovati dobrim navikama, donosi dobrobiti, a onim drugim, naravno, donosi probleme i prepreke napredovanju. Tako, u za nas kritičnim situacijama, odreagujemo po navici, iznerviramo se, posvađamo, progutamo knedlu, zapanjimo se nad nečijim bezobrazlukom, i odemo dalje, ljuti i opterećeni, tražeći žrtvu na koju ćemo istresti 'svoj bes'. Zvuči vam poznato? Koliko puta ste bili kontejner za tuđi bes? Koliko puta ste se 'istresli' na nekog, ni krivog ni dužnog? Obično na najbliže, porodicu, kolege. Često vam je, posle, kad se smirite, žao. (Još jedna od navika! Ne kažem da ne treba da vam je žao i da nastavite da se neodgovorno istresate, već da prepoznate ceo proces i ciklus dešavanja, i ne uđete u 'igru'!)

Ali, oni vam opraštaju. Mislite da to rade zato što vas vole i razumeju?! Ima i toga, ali najviše vam opraštaju zato što ste slični – i oni rade isto! I oni imaju slične navike. Pošto je to toliko raširena pojava, skloni smo da je usvojimo kao normalnu. Pogađate, to je drušvena navika!

Da se vratim na početak – kad sve znamo, zašto ipak 'uđemo u igru', zašto ne odreagujemo drugačije, onako kako moda treba? Zato što je za promenu potrebna svesnost – prepoznavanje, potom odluka da naviku promenite i na kraju, istrajan rad. Narod kaže da je navika jedna muka, a odvika sto muka. Bez prepoznavanja navike, bez odluke da se ona promeni i bez rada na tome, ona se neće promeniti.

Zato, kada sledeći put pročitate neku mudru preporuku u dnevnoj ili bilo kojoj novini, na bilbordu ili TV-u, zastanite i recite sebi: «E, ovo je mudro! Sledeći put kad se nađem u toj i toj situaciji, setiću se i upotrebiti!» Kada prvi put u tome uspete, počeće odvikavanje od stare, tj. stvaranje nove navike. A biti smiren, staložen, uravnotežen, srećan - ipak je lepše. Mnogo bolja navika, zar ne?

Kraj godine.

Meni kraj godine počinje negde polovinom oktobra... Preciznije, kada Sunce uđe u Škorpiona.:)
Verovatno da postoji neko astrološko objašnjenje zašto je to tako, no ja uleteh u neka razmišljanja, potaknuta velikom snagom, energijom, radošću, kreativnim idejama - pa se zapitah zašto se uvek tako, krajem godine, razmašem, letim, ushićujem...?

Ranije bih sebe grdila i govorila da je to stoga što sam bila lenja, pa sad hitam da nadoknadim. A maločas, uočim promenu. Veliku. Počeh da nabrajam šta sam ja sve veliko i za sebe važno uradila tokom ove godine. I misli samo lete, s jedne na drugu situaciju... Ah, divota! Pa pomislim 'moram to sve zapisati, nabrojati...'

Ako mislite da ću to podeliti s vama - neću. Veoma je lično i mnoge od tih stavki bih morala satima opisivati da biste razumeli zašto je to meni veliko i važno.

Ali, podelih sa vama ovu radost i možda sugestiju - ne zaboravite da zapisujete svoje uspehe i da ih afirmišete, tj da se pohvalite i proživite te scene uspeha kad god se setite.

Uspeh može postati navika, kao i bilo koja druga.
A vežba stvara majstora, zar ne?

Markiza :)

Slušam o Grofu Drakuli, podsećaju ga se zbog Noći Veštica i pade mi na pamet nešto...

Naime, jedna prijateljica se dugo borila da povrati grofovsku titulu koja se negde u komunističkim vremenima i mešanjima predaka - zaturila. U pitanju je rumunska grofovska porodica sa tradicijom od preko 600 godina.

Ne navodim detalje, jer nisam sigurna da bi ona volela da ja o tome pišem, al ja brbljiva, ne mogu baš da držim jezik za zubima, a ni prste daleko od tastature....

I, tako, kad je procedura konačno završena, kad su dokumenta bila kompletirana, dođe kod mene. U sred razgovora samo ućuta, na po' reči i reče:

''Jao, pa ja tebe mogu da proizvedem u markizu. Potrebno je samo da te predstavim nekom plave krvi i to je sve. I da znaš, to je baš dobra titula za tebe jer nećeš imati nikakvih obaveza, nećeš morati da se angažuješ ni politički niti bilo kako.... Odlično!... Ti si Markiza!''

Eto, samo da znate s kim imate posla..... :)))))