Priča o končiću

Stalno nešto pišem, zapisujem, vodim raznorazne beleške, ali mi se pre par godina po prvi put desilo da sam poželela da napišem priču. O končiću.

Ja sam predavač i držim seminare, ali im prethode Info predavanja na kojima se objašnjava sadržaj seminara. Jedne večeri, pred sam Info, uzela sam sako donet sa hemijskog čišćenja, i oblačeći ga, videla končić koji visi - umesto dugmeta. Nasmejala sam se, rekla u sebi ‘OK’ i ušla u salu.

Među prisutnima je bila jedna dama koja je ranije završila seminar i sada je dovela svoju sestru. Predstavila sam se i počela priču o seminaru, o satnici.... sve po redu, tečno i tačno. Mnogo vrednih informacija za svakog, no, sestra nije skidala pogled sa moje ruke i končića.

Sa iskustvom koje sam sakupila, a to je verovatno bilo tristoti put da pričam taj uvodni deo, nije mi bilo teško da govorim o temi, razmenjujem misli i reči sa ostalim slušaocima, ali i da jednim delom svoje pažnje posmatram damu koja pogled nikako nije mogla da odvrati od tog ‘groznog, napadnog, koji-bode-oči končića’.....

U mislima sam joj se obraćala «Ne gledaj, ženo, u končić, slušaj, potrebno ti je... Važnije je ono što pričam... Eeej, gde si???!» ...Svašta sam joj – mentalno – poručivala, ali je ona bila fiksirana samo na.... zlotvora!

Šta da vam kažem? Ako se pitate da li je došla na seminar?! Nije. Končić je presudio. Ne znam ni koliko je od celog predavanja čula. Ni koliko je upamtila. Sigurna sam u jedno - upamtila je končić.
A mene je baš naterala na razmišljanje...

Razumela sam je jer sam i ja nekada bila takva. I ja bih, da sam se pre nekoliko godina našla u njenoj poziciji, otpisala predavača, predavanje, sve informacije, pa i sestru - zbog končića.

S druge strane, pre nekoliko godina, ne bih ni mrtva izašla pred ljude u takvom stanju ili se duboko izvinjavajući i objašnjavajući nesrećni slučaj.

Žao mi je što nikad nije došla na seminar. Propustila je mnogo, a najviše da se, jednog dana, kao i ja, zadovoljno nasmeši i kaže 'ok'... Ona je ostala da ozbiljno razmišlja o tim užasima – zamisli, molim te – visi končić... nema dugmeta... bljak!

Ali ja sam joj zahvalna. Hvala sestri. Hvala joj jer me je navela na razmišljanje i na zadovoljstvo sopstvenom promenom. Posebno sam joj zahvalna jer sam zbog nje i končića, sagledala sve propuste u životu - koliko sam u životu propustila ljudi, znanja, iskustva, situacija i ko zna čega, zbog neke sitnice.

Da li i šta vi propuštate?

Think Pink!

I dalje me nervira kada mi neko, posebno dok sam u problemu ili u žurbi da dovršim neki posao, kaže 'Hej, relax! Opusti se!' I još ako je to neko ko se mnogo gore od mene ponaša u sličnim situacijama?!

Ili kad je to neko čiju kuknjavu na (istu) svekrvu, (iste) roditelje, (istu) drugaricu... slušam godinama? Ili neko ko na licu nosi osmeh zvani 'facijalni grč', a na čelu bore i štrafte kao kanjon Kolorada, stvarane milenijumima? Ili kad je to osoba na 5, 10 ili koznakoliko miligrama nekog sedativa dnevno? Ili na čašicama žestokog pića? Ili sve to zajedno?!?!?

Ako ste zadržali normalnost i prirodnost, sigurno u svom stomaku osećate nadolazeću erupciju vulkana u takvim situacijama, kao i ja. Bes. Želju da ....... (slobodno dopišite sami )

Najviše me izlude kad sam samo ozbiljna, a krenu da mi govore 'nemoj da brineš'... ustvari, još, ali onako, do daske, naljuti me kad mi zameraju nebrigu i neodgovornost, samo zato što nisam namrgođena, sparušena i izborana – a imam problem. 'Neozbiljna si', kažu....
Aha... jesam...

Zašto najveći broj ljudi, reči kao što su 'pozitivno razmišljanje', 'opuštanje' ili 'opusti se', koristi kao parole – bez razmišljanja?

Kao da su 'smrt fašizmu, sloboda narodu' i druge papagajski naučene rečenice, zamenili sa 'think pink'!

Pamet vs Mudrost

Mudrost je primenjeno znanje.

Čovek ne mora biti pametan da bi bio mudar! Često razmišljam o toj razlici između pameti i mudrosti. Znam mnoge pametne, obrazovane, inteligentne ljude, koji su potpuno nemudri – žive nesrećno, zbrkano, ljuti na sebe i druge, analiziraju sve događaje ‘u sitna crevca’ tražeći krivca, i pritom, veliki deo teško i ‘pametno’ zarađenog novca, troše na lekove i razna lečenja. A poznajem i one druge, manje obrazovane, srećne, zadovoljne, pune razumevanja i ljubavi za sve što čini život!

Jedna od razlika između pametnog i mudrog je ta što pametan menja svet, a mudar menja sebe, znajući da je jedina osoba na koju ima potpuni uticaj on sam, a da druge ne može promeniti. Menjajući sebe, menja doživljaj, percepciju sveta oko sebe - tada se čini da se i svet menja.

Druga bitna razlika je ta što je pametnom jako važno da uvek bude u pravu; mudrog ne zanima ko je u pravu, on želi da bude srećan i da rešava probleme. Sledeći put kada se budete svađali i zastupali neko mišljenje, zapitajte se da li je to ono što vodi rešenju problema ili njegovom usložnjavanju, ili možda još mudrije: da li želite da budete srećni, ili u pravu?! Znam šta ćete odabrati.

Dalje, pametan sve zna, nema toga što mu možete reći, a da vam ne kaže ‘Ma znam ja to! To je još Kant govorio, a slično je rekao i Sokrat, a i Sveti Avgustin u svojim “Ispovestima”…; mudar zna šta ne zna, zato stalno uči. On je radoznao, voli da uči, da se usavršava, ispituje koz lično iskustvo i ide dalje. Pametan ima znanje, a mudar ga primenjuje !

Pametan i ono što zna, ljubomorno čuva za sebe, ne deli svoja znanja jer ih je teško stekao - (možda je čuo da informacija najviše vredi ?!), a mudar stalno deli svoja znanja, protočan je za nove informacije i zna da će sutra biti još bolji i znati više.

Pametan proučava prirodne zakone u želji da ovlada njima, da ukroti prirodu i promeni prirodne zakone, a mudar ih spoznaje i trudi se da živi u skladu sa njima.

Pametan misli da su život, priroda, bogatstvo, novac… ograničeni, da je to kolač koji treba da se podeli na veliki broj gladnih usta, pa se trudi da uzme više za sebe, da, ako treba, i ukrade kolač. Mudar sam ispeče kolač i deli ga drugima.

Pametan, kada se nešto loše desi, traži krivca, proklinje, smatra da su se mračne sile urotile protiv njega, da nema sreće…. A mudar postavi odmah pitanje ‘šta ja to treba da promenim u sebi ?’

I možemo tako do beskraja… ipak, za kraj ovog teksta, da parafraziram jednu mudrost Vesne Krmpotić: “Pametan misli da je Bog, a mudar zna da je od Boga!”

Kada bi mene neko pitao i saslušao - ja bih to ovako:

Roditeljima!

Dragi roditelji, ne štedite lepe reči za sopstvenu decu! Ne plašite se da će, ukoliko ih puno budete hvalili, postati narcisoidni i hvalisavi!

Pričajte im koliko ste ih želeli, koliko su vam značajni, koliko su vam radosti doneli.

Recite im koliko su lepi – spolja i iznutra.

Hvalite i podržavajte njihov razvoj.

Zalivajte ih lepim mislima, osećanjima, rečima i delima. Zalivajte ih komplimentima.

Objasnite im da su jedinstveni, čudesni, neprocenjivi! Recite im da su srećni jer su rođeni pod Srećnom Zvezdom.

Svu svoju brigu, strahove i odgovornost za njih – pretvorite u staranje, ljubav i odgovore.

Staranje znači da su im zadovoljene sve fizičke potrebe – stan, hrana, odelo. Da imaju osnovno u fizičkom i materijalnom smislu. Ako ima i za više od osnovnog – dobro je, ako ne – opet je dobro.

Ljubav je jedini lek za sve strahove, pa i roditeljske. Volite ih – upravo kao jedinstvene, neponovljive. Pokažite im najlepše svoje osobine i najlepše svoje emocije. Ne štedite ih za neka druga vremena. Ljubav isceljuje i ozdravljuje, što znači da nikako ne može da pokvari, razmazi i upropasti. Bez straha da će postati 'pekmezasti', mazite ih, grlite, ljubite, volite...

Imati odgovornost zapravo znači odgovoriti na sve njihove potrebe – od fizičkih do duhovnih. Imati odgovor na sva pitanja njihovog odrastanja.

Sa tim osećajem jedinstvenosti, radosno će prepoznavati jedinstvenost drugih, radoznalo pronalazeći različitosti i slaveći raznolikost.

Sa osećanjem da su unikatni, neponovljivi, sa osećanjem da su voljeni i željeni, posebni – izgradićete, zajedno, visok stepen samopoštovanja (samim tim i poštovanja), visok nivo samopouzdanja (i poverenja u sebe i druge) i (samo)vrednovanja.

Kao takvi, neće nasrnuti na drugog, na tuđe, neće se poniziti niti će ponižavati, možda će nekom koji tako nije 'zalivan' – delovati čudno, naduvano i nadmeno, ali sigurno neće biti žrtva u životu, ni u jednom smislu. Niti će se potcenjivati.

Uglavnom se uzdržavam od komentara o deci... Slušam, čitam... a pričam samo kada me neko najdirektnije pita. Ali ovako, da niko ne zna, ovako – za moju dušu, mogu i proglase da pišem. I mogu da ih posvetim, kome hoću....

Zakon opraštanja

Autor Hoze Silva:

Praštanje podrazumeva toplinu, snagu i oslobađanje.

Praštanje može da izleči, ponovo spoji i stvara.

Praštanje je proces koji uključuje osećanje samilosti, dubokog razumevanja i mudrost.

Ako ne oprostimo, ne možemo iskusiti trajnu ljubav, promenu, lični razvoj i slobodu.

Praštanje je stvar slobodnog izbora.

Dobijanje oproštaja i praštanje su povezani.

Ukoliko želimo da nam bude oprošteno, moramo oprostiti drugima.

Ukoliko nismo sposobni da oprostimo drugima, ne možemo očekivati da drugi oproste nama.

Do opraštanja ne može doći u atmosferi optuživanja, osuđivanja, besa i straha.

Oprostiti možemo tek onda kada sebe posmatramo u svetlu onih koje okrivljujemo.

Svi ljudi na ovoj planeti prevazilaze životne teškoće najbolje što umeju, u skladu sa svojim znanjem i sposobnošću razumevanja.

I mi smo mogli učiniti isto kao i oni koje okrivljujemo.

Izgleda da ljude delimo na dobre i loše, i sebe uvek vidimo među dobrima, dok se od loših distanciramo.

Razumevanje drugih ljudi i njihovih postupaka koje smatramo pogrešnim jesu osnov za otpočinjanje procesa opraštanja i samilosti.

Praštanjem izražavamo samilost i otkrivamo u sebi nove dubine i mogućnosti konstruktivnih budućih odnosa sa ljudima.

Razumećemo i oprostiti tek kada na ljude počnemo da gledamo sa samilošću.

Počinjemo da shvatamo da su i oni bili ranjivi, imali slabosti, mane, zbunjujuće ideale, osećali strah, paniku i kukavičluk.

Važno je da sa drugom osobom saosećamo srcem i umom, da dostignemo viši stepen razumevanja i postanemo svesni da je ljubav jedini i najveći izvor praštanja.

Ljubav nam omogućava da one koje okrivljujemo sagledamo ponovo kao osobe dostojne poštovanja.

Ljubav nam omogućava da učinjene greške odvojimo od same osobe.

Umesto da burno reagujemo, nastojimo da prevaziđemo neželjeno ponašanje osobe, da postavimo granicu između osobe koja je pogrešila i same greške, čak i kada ne možemo da razumemo njeno ponašanje.

Ovim procesom obnavljamo svoju veru, bolje shvatamo i jačamo svoju sadašnjicu i s poverenjem idemo napred.

Praštanjem ispravljamo nesporazume.

Ono nam omogućava da sagledamo ljubav u drugim ljudima i u sebi.

Praštanje predstavlja odraz bezuslovne ljubavi.Rečenica ili misao ‘’Oprostiću ti ako, ili kada…’’ nije praštanje. Praštanje znači: ‘’Oprostiću ti kako bih mogao da živim ispunjeno i srećno.’’

Praštanje ne znači da greške treba opravdati, već naglašava da su one stvar prošlosti i da ih se, u ime budućnosti, moramo osloboditi, kako bismo mogli nastaviti da živimo.

Ukoliko ne prevaziđemo prošlost, nikada se nećemo osloboditi njene moći da ponovo probudi povređenost, bes, mržnju i bol.

Moramo da učimo na bolnim životnim iskustvima kako bismo ih se lakše oslobodili i mudriji krenuli u budućnost.

Zašto bismo praštali?

Treba da oprostimo jer je bol zbog nepraštanja prevelik.

Optuživanje, mržnja, osveta, poražavaju nas i ne vode ničemu.

Ova osećanja ne donose zadovoljstvo i ne leče.

Iscrpljuju nas i sprečavaju da počnemo od početka i da napredujemo.

Zbog njih smo sumnjičavi i oklevamo da ponovo nekome poklonimo poverenje.Uništavaju našu kreativnost i usporavaju naš duhovni razvoj.

Ne postoji trenutak koji donosi veću ličnu nagradu od onoga u kome možemo istinski oprostiti i primiti oproštaj.

Istinsko praštanje predstavlja čin najuzvišenijeg ljudskog ponašanja.

Tog trenutka postajemo istinski slobodni i možemo nastaviti dalje, u potpunosti funkcionišući kao ljudska bića.

Zapamtite: praštanjem se oslobađa onaj koji prašta.