Možda je i dosadno - ali je neophodno!

Kada sam, pre četiri ipo godine, htela da izdam svoju prvu knjigu, zamolila sam drugaricu za pomoć. Noćima je pretumbavala štanpane listove od napisanih tekstova i priča, praveću celinu . Kada je sve to nanizala, reče mi da se neke stvari više puta ponavljaju i da ih treba izbaciti i prepeglati, a tekst o 'Bliskosti' - razraditi.

Bacila sam se na razradu tog teksta - ha, ništa lakše! jedna od omiljenih tema! - i nakon par dana videla da je to jedan potpuno novi tekst, ni nalik na onaj iz 2003.godine. Logično, prošlo je mnogo vremena, imam nove informacije, drugačije uvide...

Nakon nedelju dana mučenja - šta da radim?!? - presečem i odlučim - štampaću knjigu tekstova, poređane hronološki, da se vidi i trajaanje, i napredak. Ono što danas imam da kažem, napisaću posebno i štampati u budućnosti.

A najvažnije - baš to što se ponavlja - ono jeste važno da se ponavlja.

Kada bi vam u nekoj knjizi o ličnom razvoju, neko, u svakom poglavlju pričao o mentalnoj higijeni, rekli bi da je, bre, do sa dan. Ovako, u tekstovima, provlači se i uvlači kao svetlost kroz odškrinuta vrata...

A oni kojima je najviše dosadno, to su upravo oni kojima su takva ponavljanja najneophodnija. Nema dana da ne naletim na nekog ko misli da zna, koji sterilnošću obraćanja i sopstvenih reči, korišćenjem ''Vi' (meni, sa kojom su gotovo svi na 'ti') pokušava da skrije osnovno - agresiju i neznanje. Nekad me je bolelo, mislila sam da sam nešto nejasno ili nedovoljno jasno prenela, ispredavala. Danas znam da mi se nejasnoća retko dogodi.

Srećom, onih drugih je mnogo, mnogo više. 

Danas je praznik! Posvetiću se ovoj većini. I sutra... I preksutra... 

Ako budem imala sreće i pameti - trajno!

 

Mangupi prošlog veka

Beše to davno, pre pola veka.
O, kako to teško zvuči.:)

Dođe na kafu mamina tetka. Mama je bila stara za mene - dete, a tek njena tetka... Pritom, zvali su je Beba, a bila je baba. Nelogično. A tek što je bila neozbiljna, smešljiva, zabavna... Nezaboravna!
Imala je prozirno plave oči, koje su često bile pune suza - od smeha.

Priča i plače. Kašljuca i jedva ispriča:

Dve starije beogradske gospođe, njene komšinice - pa reče njihova imena, a mama klimnu glavom, zna ih, a u mojoj glavi, ako su starije od Bebe, onda su mnogo, mnogo stare - vraćale su se od treće, gde su otišle na popodnevnu kafu. Imale su i rukavice i šeširiće, prave predratne dame, od pre onog rata. Išle su, nesigurno, držeći se pod ruku.

Na uglu Baba Višnjine i Krunske - tada Proleterskih brigada - zaustave ih dva mangupa koja su gluvarila pokraj zidića. Iz čiste dosade. Tek se smrklo.

- Stanite! Gde ste bile? Zar vas nije strah da se šetate same po noći?

Pretrnule, stale su i nisu do glasa mogle da dođu.

Mangup ponovi pitanje, a jedna se odvaži da kaže da su bile kod drugarice.

- E, pa ne možete sad da prođete, zakasnile ste... 

- Ali... ali ... idemo kući... moramo kući...

- Možete da prođete samo ako nešto otpevate!

I jedna od njih, znate ono gospođa ta-i-ta, udova tog-itog, iz čuvene porodice te-i-te, drhtavim glasićem, počne da peva ''Višnjičica rod rodila...''

E, tu tetka Beba prsne od smeha i priča se završi.

A ja, evo decenijama, kad prođem tim putem ili čujem za baba Višnju, najpre na njh pomislim i malko se postidim što mi je smešno.