Postoje neka mini slavlja u našim dušama, koja ne bi smela da nam promaknu, i gde valja zastati za tren, i zahvaliti se. U sebi, na papiru, naglas, svejedno.
Setih se - nije mi promaklo, ali nisam o tome razmišljala duže od izgovorenih reči - da je mesto na kome smo sedele u trenutku početka oluje, drugim udarom vetra prekrila ogromna grana, veličine omanjeg drveta... Minut, dva kasnije.
Maločah se setih da u štekiću imam omiljenu čokoladu, koja se sad tako fino topi, da se grize i jede, ne lome se kockice...
I još štošta iskoči, kada se makar na kratko umirimo. Setih se nekih ovlaš izgovorenih rečenica, koje, zapravo, čitavu zbrku i zamršene odnose, nekako dovode do jasnoće.
Sve u svemu - više sreće nego pameti - rekli bi neki.
A ja mislim da sreću treba pametno koristiti.
Sreća se hrani zahvalnošću, tako mi se čini...
