Follow by Email

петак, 22. септембар 2017.

Dobra si ti...

Na današnji dan, pre devet godina, poslednji put sam se videla s ocem. Oboje smo, nekako, znali da je poslednji, i oboje smo, sa svoje strane, učinili sve da bude lep i za pamćenje.

Dočekao me je umoran, a na moje pitanje, sa već uigranim osmehom i galamom: ''šta je, bre, ovo...?'', mirno mi reče ''Umiranje, Maco, umiranje...''
Ni brat, ni mama, prisutni, to nisu čuli, kao da je samo meni bilo namenjeno, kao da ja znam šta ću s tim... Iako nisam znala, i nisam želela da znam, odlučila sam da vreme sa njim provedem najbolje moguće.

Da ni on ne primeti - ali sam sigurna da je osećao i znao, bacila sam se na sve moguće tehnike koje znam. Ruke su mu bile samrtno hladne - hajde Maco energizuj ga, zagrej ga... Nakon pet minuta dotaknem ga, kao usput za ruku, a ona topla. Uh, radi... Kroz par minuta opet - hladne ruke. Nastavim da 'bajam'... zgrejem ga opet. posle tri grejanja i hlađenja, shvatim da moj tata sve lako prima, ali nema više tog jezgra u njemu koje može i da sačuva to što primi...

U međuvremenu dođe i lekarka da mu da neku terapiju... Leži on, a ja 'radim'... Odluči on da ustane - vau, ovo radi, super je, opet prima šta mu šaljem.

Sedimo za stolom i meni pade na pamet da priupitam:
''Pije li se u ovoj kući nešto? Hoćemo li da popijemo jednu uzdravlje?''
Mama zbunjena, gleda me u čudu, a tata kaže
''Da znaš da bismo mogli... '', pogleda u brata i zatraži da nam naspe 'onu njihovu, domaću'.

Nazdravismo, mami drhti i ruka i glas, a tata otpi pola, pa sa čašom u ruci, iskrete glavu malo u stranu i onako, klimajući, reče mi:
''Da znaš, dobra si ti...''
Nasmejem se i pitam ''Jel???'' a on nastavi ''Jesi, jesi... ja sam mislio da si ti malo otišla, ali si dobra...''

To što sam ja malo 'otišla', to je zato što sam se uvek smejala, šalila i lako prelazila preko mnogih priča o problemima; na sahranama i u posetamu po bolnicama uvek bih donosila vedrinu, neočekivanu na takvim mestima... I što sam ga jednom ranije, sludela  pred operaciju žuči, napravivši gaf i poslavši ga u operacionu salu s pitanjem ''Da li je ovo moje dete normalno???'' umesto s brigom i strahom.

To ''dobra'' od mog oca, bilo je najviše što je mogao reći, čvrsto uveren da decu ne valja mnogo grditi, ali ni mnogo hvaliti. To njegovo dobra, ima vrednost ordena, zlatne medalje ili Oskara... Hvala, tata.

понедељак, 05. јун 2017.

Jutro posle



Svaki čovek je jedna velika priča. Nesaglediva.
Pomislim ’aha, njima treba samo brza obuka tehnika, to ćemo za dva dana da rešimo’, a onda taman kad pomislim da nam dobro ide, otvore se i kažu nešto što ’obuku’ odvuče u drugom pravcu, na negu duše i emocija. I vežu me, nekada trajno...

Pomislim ’uh, baš joj je zapetljana priča, hajd’ da krenemo da je oparamo s jednog kraja, korak po korak’, a ona mi, usput, spomene zajedničku poznanicu i bezdan u kom se ona našla. I jedan deo mene ode na tu stranu, da misli, da prebira...

A nekad pomislim ’a šta je ovima, što su toliko ozbiljni... šta li njih muči?’ a onda nešto kažem, nešto njih dotakne, neka se magija desi, otvori se auto-put između nas i ostanemo trajni prijatelji.

I kada ostanem sama, i pokušam da sagledam kolike su se priče isprepletale oko mene, treba mi napor da dođem do svoje sopstvene.

Sve više smo brojevi, sve više humanista i raznih profesionalaca nas prebiraju na komad, a mi – nemerljivi. Užasna diskrepanca i prostor koji ječi.

субота, 22. октобар 2016.

Izvor nepoznat

Sređujem neke svoje papire i naletim na zabelešku.

Paša pita svoju ženu - Triput si se udavala...?

Ona odgovara:

Ptvi put sam za pašičem bila...
Konja jaše, britku sablju paše,
ali pašić ženski milovaše.

Drugi put sam za bekriju bila...
U bekrije niđe ništa nema,
do u jedna žičana tambura.

Treći put sam za tobom, Omere...
I dva sam ti izrodila sina,

sva tri bi vas za bekriju dala, 
i bekriji žice kupovala.

недеља, 21. август 2016.

Pun krug

Pođem da prošetam pse... Na izlasku iz zgrade, kroz staklo vidim da neko od komšija, traži ključ, da uđe.. Otvorim i pridržim vrata uz 'dobro jutro, izvolite...'

Skrenem za ugao, šetkamo lagano... mirno je, nema ljudi ni kola... pevušim....Iz zgrade izlazi starija dama, osmehnu se i reče 'kako ste lepi vas troje'.... uz veliki osmeh joj se zahvalim, obradovala me žena...

Stignemo do parka, prošetamo, posedimo na travici. Divan je dan, najavljuju kišu večeras, hajde da iskoristimo ovaj mir i lepotu još malo.
......
Pođemo polako kući. Kod onog skretanja, s druge strane ulice dvoje dragih ljudi u kafiću... s osmehom mi mašu i ja uzvraćam uz 'joj, što ste lepi...' Stižem do zgrade, tražim ključ, kad isti onaj komšija od malopre, otvara i pridržava mi vrata. Hvala.

понедељак, 25. јул 2016.

''And don't forget...''



Danas je u Santjagu fešta. Sveti Jakov. Sigurno se sprema fascinantna predstava, vatromet, performansi na svakom ćošku. Pre dve godine sam, izjutra, popila kafu ’za poneti’ na Trgu, sedela u miru čekajući ugovoreno vreme za susret sa Džerijem.

On je sošao mirišljav, u novoj košulji, s novim šeširom, sređen, a ja natopljena svim mirisima prethodnih mesec dana. Istog trena sam shvatila da ne namerava da hoda, iako smo se dogovarali do odšetamo skupa do okeana. Sitnica, još 120 kilometara za četiri dana.

Ponudio mi je da prespavam kod njegovih prijatelja u stanu. Nakon kratkog razmišljanja, zahvalim se, ipak je bolje da nastavim dalje. Znam da ukoliko ostanem u mestu dve noći, neću ni nastaviti ka Finistereu. A da se ujutru, posle neprospavane noći, iz nečijeg stana izvlačim u pet sati kao kakav lopov, ne priliči mi. Popismo još jednu kafu i on me isprati kilometar van grada.

Sećam se, otkačio mi se jedan štap s ranca i napravio mi ozbiljnu povredu na listu... i tu smo stali. Reče: ’’Ja ću sad da se vratim, a ti biraj šta želiš da ti poklonim, ovu narukvicu ili ovu ogrlicu...?’ Stavila sam ruku na ogrlicu, tačnije na privezak, i rekla ’’Nju si nosio prošle godine...’’ i taman da kažem da je ona njegova i da neću nju, a da mi je narukvica nepraktična... on, ne sačekavši kraj rečenice, skinu ogrlicu i stavi mi je oko vrata. I kao zaključak na naš prethodni razgovor, reče:
’’And don’t forget – You are free!’’
....
Sada sam je,u znak sećanja, upravo stavila oko vrata.
Dragi prijatelju, hvala na podsećanju!

петак, 22. јул 2016.

Granjon



Da sam na putu, kao što nisam, danas bih se verovatno probudila u Granjonu i krenula dalje. Pamtim gotovo svaki kilometar dolaska u to mestašce, ali i impresivan izlazak – česma, klupica i pogled koji se pruža u nepoznato. Možda grešim, ali tu je negde i ona tabla na kojoj piše 555 km do Santjaga.

Elem, očekujući da sve bude lako, kao luk i voda, posle prvog dana, besnela sam svaki put kad bih se približavala nekom mestu i predamnom se ukazala uzbrdica – meni, prvi put, ogrooomnaaa. Tako i na ulasku u Granjon, mesto za koje su mi rekli da ne smem proći, moram ostati da spavam.

Prvi put sam uzbrdicu prešla više unatraške nego normalno. Konačno ulazim u mestašce, ugledam veliku i lepu crkvu, uđem, pomolim se i zahvalim što sam živa i prateći strelice, odem iza crkve i ugledam ulaz u alberge. Kružne kamene stepenice prepune cipela i štapova i na prvom spratu – raj. Alberge! Dočekuje me nasmejana Holanđanka – domaćica, hospitaljera i videvši me van sebe od znoja i umora,ponudi mi čašu vode. I da sednem. Dišem. Ponudi me još jednom čašom vode, videvši da sam prethodnu iskapila u trenu. I onda mi lagano da sva obaveštenja: alberge je donativo, znači ostaviš u kasi para koliko možeš, želiš, misliš da treba... ako želiš, večera je u pola osam, zajednička, a pre toga u pola sedam je misa. U deset je zajedničko druženje – closure the day – na galeriji crkve na koju se dolazi direktno iz donje sobe. Naravno, ako želim. I da, pošto sam toliko umorna, da znam da ovde nema kreveta, spava se na podu, na madracimai mogu da biram hoću li u potkrovlje, s pogledom natrpezariju, ili dole, sa ulaskom u crkvu. Biram dole – manjemi je stepenika, bleže sam izlazu. I još nešto, oni nemaju pečat da mi stave u credential, oni su protiv lupanja pečata, te, ako želim, mogu ga dobiti u lokalnom baru. Tad sam mislila da ukoliko nemam svakog dana pečat, da neću moći na kraju dobiti ni Kompostelu – potvrdu da sam peške prošla ceo put. I pošto je sve donativo, pitam da li ja treba nešto da radim. Sa najširim mogućim osmehom mi kaže da je moje da se istuširam, odmorim i uživam.

Pamtim maleno kupatilo i evo, pokušavam da se setim, da li i gde je tamo bilo mesto za pranje i sušenje stvari. Ne znam. Toliko sam bila umorna i već jebilo kasno da bilo šta perem. Požurila sam da nađem taj bar, zbog pečata. Bar, ogroman i praznjikav, zaleđen u sedamdesetim godinama prošlog veka. Nekoliko muških nemuštih faca staraca i jedna konobarica, šezdesetak godina, nekada je verovatno bila glavna cica u mestu.

Na pitanje da li sam prikladno obučena za misu – šorc, bermude i majčica – reče: ’’Siii! Tu eres peregrina!’’ i natera mi suze u oči. Kao da sam tek tad osetila da pripadam Putu, da nisam samo u svađi sa kilometrima, kilogramima, koracima, usponima...

Počinje misa i ja vidim dva muškarca koje sam prethodno videla u kuhinji da spremaju večeru. Sad su se presvukli i jedan je sveštenik, a drugi benediktinski monah, na proputovanju. Oduševljena sam. Kada na misi pozovu sve svece, brata Isusa, Svetog Jakova, Gospoda... da nam budu od koristi i da nas zaštite na Kaminu, uzdrhtim. Posle mise nas uvode u kriptu crkve da vidimo neke od istorijskih vrednosti - knjiga, svešteničkih odora, posuda, krstova... i dok nam pričaju, usput se presvlače, jer čeka nas večera. Oni nas služe. Čorbom, pastom. I vinom. Sve vreme je graja, smeh, svi kao deca.

U pola deset okupljamo se, polako, u crkvi. Sedamo gde ko stigne. Popališe sveće i podeliše nam napisane molitve na više jezika. Sveštenik nas pozdravi, u civilnoj odeći, pa nam hospitaljera reče kakav je običaj u njihovom svratištu, pa neko pročita molitvu na engleskom, a onda jedan čovek na italijanskom. A onda se svi pomolismo kako je ko umeo. I potom uzeše jednu masivnu sveću da ide od jednog do drugogi da svako kaže za šta je zahvalan toga dana. Kako hoće i šta god hoće. Slušajući drugare ma engleskom, nemačkom, francuskom, jidišu, koreanskom... u meni je raslo neko neverovatno uzbuđenje i jedva na engleskom izgovorih tri rečenice – zahvalna za večeru, misu, iskustvo, ovo nezaboravno iskustvo koje ću poneti iz Granjona.

Na rastanku nam sveštenik reče: ’’...i ukoliko neko bude mnogo hrkao, možete uzeti madrac i doći ovde da spavate, sa anđelima...’’

***
Pošto sam, glupavo, na prvo putovanje ponela dve knjige, jednu sam ostavila trećeg dana u Zubiriju, a drugu rešim da ostavim na polici biblioteke u Granjonu, možda naiđe neko iz naših krajeva, pa mu bude prijala ta knjiga o pronalaženju životne misije i smisla življenja.

Sledeće godine, prolazeći kroz Granjon, uđem u alberge, uzmem tu knjigu – vidim neotvorena, na istom mestu gde je i ostavih - sa police i u u kasi ostavim pet evra.  Hvala što mi je pričuvaste...

понедељак, 18. јул 2016.

Villafranca del Bierzo



Kao da je juče bilo, moj prvi dolazak u ovo mesto, obeležili su gadni bolovi u desnom kuku, nesnosne upale tetiva na stopalima i ogromna težina. Bilo je rano prepodne, svega mi je bilo dosta i tipovala sam to mesto za odmor, zamišljajući srednjovekovni prelepi gradić. Na mapi su bila dva puta, i ja sam odabrala put desno, umesto pravo. Lepe kuće i imanja, još lepši vinogradi, naviše i naniže od puta i ugledah klupu. Pokušavala sam da malko odmorim noge. Taj prvi put, nije mi bilo teško da po deset puta na dan odvezujem i zavezujem pertle, skidam patike, čarape, puštam noge da dišu... I konačno kad sam prikupila malo snage, nastavih. Uđem u mesto, činilo mi se bezveze, ne baš ugodna energija. Tražila sam alberge, tražila hostel – odvališe neku cenu i ja ljuta rešim da nastavim dalje. Baš glupo mesto. Uh, kako sam zamišljala, baš sam razočarana...

Na izlasku iz Viljafranke krivuda put uz asfaltni put i uzbrdica nimalo laka i lepa. Dole je reka, mami i nervira. Zamišljam kako je voda hladna i kako bi prijala mojim upaljenim stopalima, a gore je već užarilo. Negde na pola uzbrdice, stanem i pojedem mrvice izlomljenog bageta i ostatke neke pršute. Krenem dalje.

Dolazim do magistralnog puta i ne mogu preko, ići ću desnom stranom, ma baš me briga... Posle pedesetak metara, s one strane puta, dvoje starih ljudi. Starac mi maše da pređem na njihovu stranu, sa te strane je staza. Pokazuje da se vratim tih pedesetak metara, pa da pređem put. Tužno pogledam – ne, ne mogu da se vraćam – pogledam levo, desno i uputim se direktno ka njima, sednem na zidić i prebacim noge preko njega. Dobro je. Stari mi se bezubo smeška i kaže, na španskom: ’’E, i ja sam nekad bio mlad pa sam mogao tako, sad ne mogu...’’

Bakica se smeška, stoji naslonjena na betonski zidić i vidim, izula jednu cipelu i pokušava da ugura papirnatu maramicu između prstiju, napravio joj se žulj. Kažem joj da stane, spustim ranac i iz njega vadim neseser i hanzaplast. Njoj neprijatno i govori tiho: ’’Ne, kćeri, nemoj... ne treba...’’ a stari je ućutkuje. Stavim joj hanzaplast i ona htede da obuje cipelu, ali joj rekoh da sačeka i vadim iz ranca kesu sa dva para novih belih nazuvica... jedne uzimam i navlačim joj na noge, a ona i dalje ’’Ne, ne kćeri, treba tebi...’’, našta stari, ozbiljno i oštro reče ’’Ćuti, ženo. Ne bi ti dala da neće i da može. Prihvati.’’ Na kraju joj navukoh i cipele, spakovah ranac, izljubih oboje, primih blagoslove i odoh dalje.

Nakon petsto metara me samo preseče. Bakica liči na moju pokojnu mamu, a starac ne liči, ali je tekst koji je rekao i energija kojom je zračio, veoma nalik mome pokojnom ocu. Suze same grunuše... nađoh malu senku koju je taj zid pravio i sedoh nasred staze, da dođem k sebi.