Follow by Email

уторак, 09. јун 2020.

Kad te dohvati radost

Zazvoni mi telefon, prepoznam broj iako nema imena.
- Gde si, lepoto?!?! Odakle se javljaš?!?
- Iz Italije - veselo mi odgovori i prsnu u smeh...
I nastavismo da se smejemo, kao blesave.
Napiši: ''Toliko se obradovala što me čuje i ja se obradovala što je čujem, da sam, ne znam ni zašto, rekla 'Italija'... Izgleda da mi je lepo, kao da sam u Italiji.''

субота, 25. април 2020.

Tanja

Otkad je uvedeno vanredno stanje, srećem u ulici jednu sitnu, lepu ženu s plavim koferom. Živi na ulici. Nikad joj se nisam obratila u strahu da joj ne narušim dostojanstvo koje nedvosmisleno nosi, uprkos okolnostima.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.

Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.

I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.

Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...

Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.

Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.

U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.

петак, 03. април 2020.

Detinjstvo ima nebrojeno krajeva....

Moj tata je imao petoricu braće. Poslednji odoše moj otac i njegov najmlađi brat, pre dvanaest godina.

Ali nije ovo o njima.

Bilo je tu i šest jetrva.

DARA - MARA
KATA - NATA
MIRA - ZORA

Svi smo ovo izgovarali kao pesmicu.
I oni, i one, i nas dvanaest potomaka.

Ode i poslednja strina.
Iako je umrla u poznoj starosti, dobrano nadživevši i strica i sve ostale, pogodi me vest.

Pitam se zašto tako i zašto toliko?
I shvatim da je ona, svojim postojanjem, čuvala mrvice našeg detinjstva, sećanja da smo i mi nekad bili mali, da smo bili deca. I ne samo deca - nečija deca.

Prsli...


Jurim pre neki dan, uoči policijskog sata, da izvedem psa, kad mu inače nije vreme za šetnju i krajičkom oka vidim jedan bračni par - tu su negde oko 65 godina, da li manje ili više, ne znam. Godinama sa nama šetaju u parku, a poslednjih godinu-dve, baš aktivno šetaju, jer je muž imao nekakvu nesreću, šlog, šta li, pa mu je šetnja preporučena.

Nasmešim se i kažem u sebi 'hm... nisam ih videla'.

Ulazim u park i na prvom travnjaku, udaljenom 15 metara od njegovog stana, ugledam jednog 65+ sa svojim psom. Ne bi smeo da je tu, pa se ja opet nasmešim 'hm... pa šta će čovek...', javim mu se.

Nastavim, prilazeći dvema mojim kučkarkama koje na 4-5 metara udaljenosti idu i dovikuju se i stanem između njih. Jedna kaže: ''Vidi ovog matorog, opet je izašao, a pre neki dan ga je policija opomenula.''

''Pa šta će, čovek? Ko da mu izvede psa kad živi sam i ovo mu je 15 metara od spavaće sobe... nigde i nije otišao...''

Kad, viče on za nama:

''Ne smete više od dvoje da šetate!'' i sve onako, opasno - i ozbiljno - maše prstom.


Kako reče ono brat Isus o trunu i balvanu?
A ima i ona narodna ''o svom dvorištu''.

уторак, 11. фебруар 2020.

Imaj svoju meru


Puno puta sam čula preporuku da 'čovek mora da zna svoju meru' ili pak 'imaj svoju meru'. I uvek sam mislila kako to znači da moramo da se odredimo prema drugima, da znamo gde nam je mesto, među odlikašima ili dovoljnima, među znalcima ili neznalicama. Tek danas saznam da je imati meru potvrda da neko srebro iz rudnika ima sopstveni žig, što je ujedno dokaz i bogatstva tog rudnika, ali i njegove posebnosti. Tako doznam da imati meru jeste uputstvo da svako od nas bude svoj, autentičan  i jedinstven.

Mi smo po definiciji takvi – po svom rođenju, jer niko nikada nije postojao, niti će postojati, kao što smo mi. Čak i klon će u odnosu na svoj original biti drugačiji po doživljajima, okruženju, iskustvima.
Imaj svoju meru, budi svoj, budi ono što jesi, budi original – kopije nemaju meru, i druga reč za njih je falsifikat.

понедељак, 10. фебруар 2020.

Ćurka


Često se setim moje Goce razredne iz gimnazije. Kada bismo napravili nekakvu nepodopštinu, ona bi sela na neku klupu usred učionice, duboko uzdahnula, spustila ramena, pogledala nas – činilo mi se suznih očiju, i rekla: ''Niste vi krivi što ste me razočarali, kriva sam ja što ste me očarali.'' Dogodilo se to dva puta u tri godine.

Nije bilo potrebno da nas podseća šta je činila za nas, koliko nas je volela i koliko su joj neki od naših mangupluka bili simpatični i da smo dobra deca. Sve nam je rekla jednom rečenicom i svojim izgledom. I onda bismo se uzeli u pamet. 

S vremena na vreme, češće nego ona,  osetim se kao i moja razredna. Duboko uzdahnem – za sebe znam da je suznih očiju i pomislim ''Nisu oni krivi što su me razočarali...'' Ne izgovaram, jer nemam razred kom bih se obratila. Moji đaci su nezainteresovani; opravdano i neopravdano odsutni; rasuti i po svetu i po internetu; sete me se kad im nešto zatreba. Pomislim kako ova moja škola ima početak i nema kraj, te ima vremena da se deca uzmu u pamet... A možda sam, prosto, zaista sama kriva što su me očarali...?

Onda mi nagrnu reči i rečenice mojih kritičara 'mnogo se daješ! Mnogo očekuješ od ljudi!... mnogo si naivna!...' Pomislim – u pravu su, baš sam ćurka! Pa onda pomislim 'dobro, a znaš da svi problemi nastaju kad imamo očekivanja?! Ako si dala nešto, makar i znanje, s očekivanjem, onda nisi dala od srca...!' A uverena sam da dajem i od srca i od duše... Setim se i Vesne Krmpotić: ''...daj i ne misli više o njima... a oni će uzeti ukoliko im šaka nije pesnica...' 

Jednom prilikom, dala sam sve, kao i obično. I ono što su platili, i ono što nisu, i čast, i kafu, i nešto za uspomenu.... i dok sam delila, a neki se otimali, osetih kao da bi mi, ti neki, rado skinuli i meso s kostiju... najstrašniji osećaj ikad. 

Onda preispitujem sebe – a šta si očekivala? I tu stanem... Ne znam odgovor.  Imam ih nekoliko. Od onog Arsenovog ''ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite, i ta će mi mladost teško pasti...'' do onog ''ljudi su zabavljeni svojim jadom, ne znaju gde udaraju...'' – negde na pola je: ''verovatno sam ja ćurka''.

среда, 05. фебруар 2020.

Klinci

Preturam po kompu, po starim i prastarim fajlovima i pronađem jedan - niti da ga obrišem, niti da ga čuvam.

Pre 17 godina, na studijama za rad s mladima, imali smo zadatak da obavimo 30 radionica sa grupom mladih, obrađujemo razne teme, a za kraj školske godine, klinci su trebali, uz našu meku podršku, da naprave nešto. Odlučili su da se predstave kombinacijom snimljenih klipova,, nešto bi govorili na sceni, nešto su uradili kao kompjutersku prezentaciju. Odabrali su sedam tema, a jedna od njih je bila  ''Seksualna edukacija''.

Uradili su to ovako:


 
Bojana: Sa koliko godina ćemo započeti seksualne odnose?

Nemanja: To je odluka koju sami treba da donesemo. Pravo vreme je kada se
      nađe prava osoba, bez obzira na godine!

Bojana: Ali! Punoletnim osobama je zabranjeno stupanje u seksualne odnose sa
             osobama mlađim od 16 godina!

Nemanja: Gde onda nastaje problem?!

Bojana: Problem je kada se partneri nađu u situaciji u kojoj ne znaju šta treba a
              šta ne treba raditi.

Nemanja: A šta ne smem da radim?
           
Bojana: Na prvom mestu je upotreba kontraceptivnih sredstava, u šta spadaju
              kondomi, fenidani, spirala, dijafragma, antibebi pilule. Mislim da je
               najbolje da koristiš kondom, jer te štiti i od trudnoće i od polnoprenosivih
              bolesti... a i najlakše se nabavlja.

Nemanja: OK, to  znam! Ali šta ako se.... nešto desi?!

Bojana: Pa, devojke često koriste pilule za dan posle, ali njih treba popiti
              najkasnije 72 sata nakon rizičnog odnosa, ali ne sme ih piti previše
              često jer sadrže veliku količinu jakih hormona.

Nemanja: Da li mora da ide zbog toga kod ginekologa? Šta ako je nedelja?

Bojana: Pa, ako ne stigne, neka kupi u apoteci i bar neka pročita uputstvo!

Nemanja: Hvala, sad znam šta treba da radim!

Bojana: Ali to nije sve! Najbitniju stvar nisi čuo! Treba da saslušaš partnera i da
              razmisliš o njegovim željama i potrebama. I još nešto, neradi ništa protiv
              svoje volje i ne teraj nikoga da radi ono što ne želi!


Bojana je u međuvremenu doktorirala na psihologiji. 
Volela bih da se seća naših radionica...