Follow by Email

среда, 21. октобар 2020.

Pronađem maločas, a pisano je 30. januara 2019.


B A H A T O S T
(preuzeo od Ace X. a ja preuzela od Vojislava Đ.)

Posle gramzivosti,
bahatost je jedna od najgorih ljudskih osobina.
Bahati ljudi su ljudi bez stida i mere.
Bahati ljudi su primitivni i time se ponose.
Bahati ljudi uživaju u svojoj bahatosti, slaveći je kao vrlinu.
Bahati ljudi druge ljude doživljavaju kao svoje sluge.
Ponižavaju ih i iskorišćavaju, smatrajući ih manje vrednim.
Bahati ljudi su bezobrazni i agresivni. Veliki su demagozi.
Sprdaju se sa svim - što im je strano ili ne razumeju.
Bahati ljudi su lukavi, pokvareni, proračunati i nasrtljivi.
Bahati ljudi su lenjivci i kukavice.
Bahati ljudi mrze dobre, radne i hrabre ljude.
Bahati ljudi ne podnose društvo moralnih ljudi.
Bahati ljudi se boje moćnijih ljudi i intelektualaca.
Moćnim ljudima se ulaguju i puze pred njima.
Biraju trenutak kada će im podlo
zabosti nož u leđa i preuzeti moć.
Intelektualce na sve načine izbegavaju.
Bahati ljudi su bahati jer im drugi ljudi to dozvoljavaju.
Pošteni i dobri ljudi se povlače pred bahatim ljudima.
Ne zbog toga što ih se plaše,
nego zato što se stide njihove bahatosti.
Bahatima to odgovara, nameću svoju bahatost i vladaju.
Bahati ljude smatraju da su kulturni ljudi budale.
Tako se prema njima i odnose.
Kulturni ljudi smatraju da su bahati ljudi banalni.
Ne bore se protiv nasrtljive bahatosti
i čekaju da ona sama prođe.
Bahatost nikada sama ne prolazi.
Bahatost mora da se pobedi i mora da joj se pokažu oštri zubi.
Bahatost mora da se stalno kontroliše i nadzire.
Bahatost se može poraziti jedino javnim osvetljavanjem.
Ako zajednica nema snagu da se suprostavi bahatosti,
nastaje tiranija.
Tiranin je bahat sve dok ne ugrozi osnovne temelje zajednice.

Pobuna zajednice je krik za slobodnim i kulturnim društvom.


*********
Treba da pišem o komunikaciji. Za PROFIT.
I kako to uvek biva, kuva se u meni danima šta bi trebalo da napišem, kako da ne napišem ono što mi je na vr' jezika - a nije oko i uhougodno, kako da napišem upakovano, pitko, a tačno i u metu.
I naleti mi ovaj tekst.

Razbahatilo se na svim stranama. Bahatost je postala stil današnjice, u svemu, pa svakako, a možda najviše i najpre, u komunikaciji. Ako je komunikacija sve - sve neizgovoreno i nenapisano, sve javno i tajno, svaka veza koju imamo sa svim što nas okružuje, onda je bahatost definicija svega danas - društvenih mreža, politike, poslovnih pravila, društvenih uzansi... svega...

Otkad postoje škole i seminari komunikacije - sve je gore.
Otkad se definišu pravila i razne tehnike za poboljšanje komunikacije - čini se, pretvara se ta ista komunikacija u pozorište, manipulaciju, vešto laganje i na kraju preglumljivanje. Šmira, rekli bi glumci.

Otkad postoje sva moguća definisana i zapisana prava - poštovanja istih su sve više ugrožena. Da smo ostali na ljudskom, bazičnom, jednostavnom - na takozvanim 'Ljudskim pravima' - bilo bi bolje. Otkako se 'ženska prava', 'dečja prava' i sva ostala 'prava' izdvojiše od 'ljudskih prava' - dezavuisanje, lagarije, izmišljanja, distanciranja, specifičnosti i specijalnosti pojedinih prava - ugušiše čoveka.

Nekada je bilo sve lakše. Svodilo se na kućno vaspitanje. Svodilo se i na deset Božjih zapovesti. I bilo je grešenja, bilo je iskakanja, bilo je lutanja, lupetanja, bahaćenja - ali je bilo i kažnjavanja. Bilo je stida, prepoznavanja, korekcije. Odstupanja od kućnog vaspitanja i bazičnih - ne laži, ne kradi, ne ubij...Bilo je uvek svega. ali nikada ovoliko lako i olako tolerisano.

Kako ispraviti načinjene štete?
Vaspitanjem? Vaspitavati decu za svet koji, fakat, ne postoji?
Prevaspitavati već iskvarene?
Pozivati na Božje zapovesti?
Ćutati i čekati?
Ne, kako reče autor gornjeg teksta - samo pobuna zajednice može doneti rešenje. Novi/stari modeli ponašanja moraju biti nagrađeni pohvaljeni, promovisani.. Moramo se povezivati, umnožavati, odvajati od ponašanja onih koji greše... kažnjavati... Težak posao pred nama. Mnogo težak. Skliznuli smo, i dok smo se osvestili, šteta, da veća biti ne može, već je pred nama. Možemo sada, samo strpljenjem, odlučnošću i posvećenošću, korak po korak, da je popravljamo... Najpre sa sobom i u sebi.
.


субота, 17. октобар 2020.

 Maska

Ne nosim masku, pa je često zaboravim.
Tako, krenula juče u prodavnicu i naravno, zaboravim je. Vraćam se po nju i naletim na komšinicu iz radnje pokraj ulaza. Pita me za zdravlje, ono 'Gde ste vi? Ne viđam vas... Kako ste?', a ja se, smejući se, požalim zašto se vraćam.
Ona na to, zabrinuto::
''Šta kažete što ćemo morati da ih nosimo i napolju?''
- Neće im proći...
''A šta kažete što hoće opet da nas zatvore u karantin?''
- Neće im proći...

Zaista verujem da njihova igra neće proći. Unervozili se, žure, pritiskaju, greše... Ljudi im svojim besom, pričom, čuđenjem daju na važnosti i snazi. Bore se protiv. Svaka borba protiv nečega - dodaje snagu tom nečem. E, ja im moju ne dajem.

U prodavnici, pošti, banci - stavim masku. Neću da me opominju, kažnjavaju, a iznad svega neću da dižem tenziju svima onima koji su na dužnosti, koji su uplašeni, zabrinuti, zaluđeni. Ionako im nije do života, što da im stajem na muku.

среда, 14. октобар 2020.

'Divnoća'

Parafraziraću. U jednoj malenoj, žutoj knjizi Zen priča, prva priča je o učeniku koji je došao, sav ozaren i ljubopitljiv kod Učitelja, sa željom da se prosvetli. Učitelj je sipao čaj koji se polako prelivao preko šoljice, pa učenik poskoči,i opomenu Učitelja. Učitelj ga mirno pogleda i reče: ''Tvoj um je pun kao i ova šoljica. Ako hoćeš nešto da naučiš, najpre moraš da je isprazniš.''

Dvadesetdve godine sam predavač i često su ljudi dolazili puni pitanja i priča, a manje spremni da saslušaju odgovore. Ili pak, neki jako vole da polemišu - a kada su tehnike i procedure u pitanju, nema polemike. 

Često, kada se zalete u prepričavanje problema, prekinem ih pitanjem - da li se žale ili hvale? Više od polovine njih se hvale, ali oni drugi, u trenu se prenu i shvate sve. I više no što sam rekla. Otključaju svoje intimne rezervoare, nagrne iskustvo, pamet, odlučnost, kreativnost... 

E, oni mi daju snagu da ovu većinu preživim. Ove koji ne čuju. Koji ne slušaju. Koji bi meni da objasne. Koji bi da ja plešem kolce sa njima i njihovim problemima. Koji mi kažu da sam divna. Oni, manje brojni kažu hvala - i urade šta treba.

понедељак, 12. октобар 2020.

 Pisala sam danas o novoj reči na koju sam pre neki dan naletela. ACEDIA. Uglavnom se hrišćanski teolozi kroz vekove bave njome, pa su je uvrstili u smrtni greh pod imenom lenjost, a ona, kako mi se čini, nije to. Ona je možda tromost, možda bezvoljnost, ali nije lenjost... možda lenjost duha koji gubi veru, ili moli i očajava, ili moli i zahteva, ili moli i čeka sve na gotovo, ali nije ona lenjost - nisi uradio, nisi obrisala prašinu... Možda 'nisi obrisala prašinu sa svoga uma'... pa ne vidiš da treba nešto drugačije, nešto novo... pa si zaboravila sve uspehe i radosti, podseti se... Podseti se godišnjih doba, smene dana i noći, plime i oseke, debelih i mršavih krava... Podseti se da si živa i da u tebi sto milijardi ćelija živi, iako se ti možda ne osećaš živahno. Da tvoji sistemi i organi rade - iako ti sada samo sediš. Da tvoje srce pumpa krv, da tvoja pluća, bubrezi, jetra... svi oni rade. A kad oni rade, to je isto kao da radiš i ti. Jedni bez drugih ne postojite. Znači, lek za acediju je podsećanje. Udah i izdah. I to je sve.

уторак, 09. јун 2020.

Kad te dohvati radost

Zazvoni mi telefon, prepoznam broj iako nema imena.
- Gde si, lepoto?!?! Odakle se javljaš?!?
- Iz Italije - veselo mi odgovori i prsnu u smeh...
I nastavismo da se smejemo, kao blesave.
Napiši: ''Toliko se obradovala što me čuje i ja se obradovala što je čujem, da sam, ne znam ni zašto, rekla 'Italija'... Izgleda da mi je lepo, kao da sam u Italiji.''

субота, 25. април 2020.

Tanja

Otkad je uvedeno vanredno stanje, srećem u ulici jednu sitnu, lepu ženu s plavim koferom. Živi na ulici. Nikad joj se nisam obratila u strahu da joj ne narušim dostojanstvo koje nedvosmisleno nosi, uprkos okolnostima.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.

Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.

I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.

Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...

Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.

Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.

U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.

петак, 03. април 2020.

Detinjstvo ima nebrojeno krajeva....

Moj tata je imao petoricu braće. Poslednji odoše moj otac i njegov najmlađi brat, pre dvanaest godina.

Ali nije ovo o njima.

Bilo je tu i šest jetrva.

DARA - MARA
KATA - NATA
MIRA - ZORA

Svi smo ovo izgovarali kao pesmicu.
I oni, i one, i nas dvanaest potomaka.

Ode i poslednja strina.
Iako je umrla u poznoj starosti, dobrano nadživevši i strica i sve ostale, pogodi me vest.

Pitam se zašto tako i zašto toliko?
I shvatim da je ona, svojim postojanjem, čuvala mrvice našeg detinjstva, sećanja da smo i mi nekad bili mali, da smo bili deca. I ne samo deca - nečija deca.