Životinjke

Gledam po internetu slike džumbusa koji su napravile kućne životinjke, pa lajkujem, pa se smejem, pa mi slatko. Još kad su uhvaćeni na delu, a gledaju nevinu. Bože, što su medeni! Ne reagujem samo ja tako - opšti zaključak je da su slatki, medeni, neodoljivi...

Kako se lako smejemo na nepodopštine kućnih ljubimaca i čistimo za njima bez reči... A kako se lako ljutimo na sebe i druge ljude kad nam sklizne kap vode na upravo postavljeni stolnjak.... Mnogo smo smešni.

I još nešto - gostovala mi jedna keruša šest meseci, i evo sad mače dva meseca - polupali svašta, pokvarili ponešto (i to sam odmah u đubre bacila) i nit' se ljutim, nit' mi nedostaje to što su upropastili, niti bih mogla da nabrojim šta je to. Sve sam već zaboravila.Sem jedne čaše, za koju sam videla da je mače namerno oborilo.

A u slovo pamtim reči i polupanost koju sam od tih reči doživela pre godinu, pet, tridesetpet...

Iako se zna da reči mogu da ubiju, da su često jako otrovne - a da su životinje, s druge strane manje svesna bića, ipak je neuravnoteženost naših reakcija, u najmanjem - čudna.

Ne, ne.... neću sad ni sopstvenu polemiku - opravdavanja i okrivljavanja... za sad samo konstatujem razliku. 

Jer, žurim da izvedem psa, da ne bi bilo novih nepodopština.