Follow by Email

четвртак, 13. децембар 2012.

SMAKnuti ;)

E, pretekosmo juče. U čačanskom kraju kažu prekostali - sjajan izraz!

Preživeli smo 12.12.12.... preživeli 3-4 smaka sveta prethodne godine.
Mora da smo baš žilavi, mi, Zemljaci tj Zemljani.

Čekamo 21.12.2012. Već i na Prvoj TV najavljuju emisije koje ćemo možda po poslednji put gledati - Veče s Ivanom Ivanovićem... Prvi glas Srbije... pa se nešto mislim, e, da mi je stvarno poslednji put i da se stvarno dešava taj smak sveta - da li bih vreme potrošila na to.

Za 29.12.2012. zakazan SMAK - koncert.

Za 14.03.2013. zakazan blizak susret sa Nibiru.

Baš živimo u zanimljiva vremena.

:)

уторак, 04. децембар 2012.

Telo pamti

Pre devet godina, na sutrašnji dan, moja Mirica i ja usred posla, a ja se češem, češem po donjem stomaku. Sećam se kratke crne suknje i moje slobode da pred njom gurnem ruku pod suknju i da se počešem. Ona, razrogačenih očiju, stane i pita:
''Šta radiš, bre, to?!?!?!''
''Nemam pojma, svrbi me rez od operacije, nenormalno...'' i tog trena, kako je Mira stajala pored velikog zidnog kalendara iz tri dela, padne mi pogled... 5. decembar!!!
Kažem joj:
''Danas je jedanaest godina od operacije... zamisli...hmmm... telo pamti!''


Maločas mi se to isto dogodilo, i podsetilo me na tu scenu i sutrašnji rođendančić.
Da, da, živa sam! :)))


* eh, ne znam ni da brojim... to je bilo pre deset godina, znači, ukupno 21 godina! :

четвртак, 15. новембар 2012.

Moje pesme, moji snovi...

Kada se dogovorite sa sobom da pod tušem imate jasnovide uvide, to može da bude zapanjujuće – na obe strane. Da dobijete fenomenalnu informaciju šta da uradite, kako da rešite problem ili o čemu da pišete u narednom članku, ali i informaciju iz vaše podsvesti za koju niste uvek najbolje pripremljeni – iako je korisna. Korisna je, jer je vredna, jer pokaže šta treba da promenite kod sebe i u vašem biokompjuteru, koji program stoji kao zid ispred svih vaših želja i ciljeva, a ujedno znate, iskusili ste to, da ćete je uskoro promeniti i biti zahvalni na trenutku spoznaje.

Ipak, spoznaja zna da zaboli i ostavi vas bez daha.
To se meni upravo dogodilo, i taj nedostatak vazduha, uspostavljanje kontrole disanja - nadoknađujem ovim kuckanjem...  Čini mi se, može i vama koristiti.

’Pod tušem’ strefi me pesma... i postanem svesna da je to jedan od dubljih programa koje sam usvojila, čini mi se, potpuno bezveze. Onako klinački, lepa muzika, emotivna... reči su se lepile i ostale negde duboko upisane. Stoji pitanje da li sam ja bila uslovljena nekim drugim programiranjima da mi se baš ta pesma zalepi ili je zaista trenutak, okolnosti (kojih se ne sećam, a nisu ni bitne), bile dovoljno snažan lepak, da se tako jako utisne i onda baguje u mom sistemu. Dugo.

Ne dam vam pesmu – daću vam samo reči, da se ne bi lepilo i vama. Muziku slušamo desnom hemisferom, reči levom, i to onda bude kao učenje u alfi, čije je utisnuće daleko jače. Još ako smo u adolescentskom, programibilnom periodu... Šta da vam kažem? Jedino da koristite ’poništi, poništi’ dok čitate i/ili slušate, sve one reči i pesme za koje ste svesni da su u suprotnosti sa vašim istinskim željama.

Evo i pesme:

Ja nemam prava ninakakvu sreću,
Niti ću da tražim da me iko voli.
Sve što mi sudba pruži, ja uzeću,
A neću reći da me išta boli.

Meni je sudba dodelila suze,
A i ti mi dragi moju ljubav uze.
Putevi moji trnjem su posuti,
Bolujem i plačem k’o lišće kad žuti.

Ja sreće nemam al’ je tebi želim,
Da budeš srećan i voljen jako
I smrt bih svoju prebolela lako
Al’ tvoju ljubav i tebe nikako.


Zato, kad čujete neku pesmu koja vas pogađa, kada vas preplave emocije koje ne želite, ili su reči direktno protiv vas i vaših stremljenja – prestanite, poništite i okrenite se dobrim tekstovima.

I feel good...
Simply the best!
Love is in the air...
IT’S MY LIFE!!!!

уторак, 06. новембар 2012.

Ranjeni golub

Hodam ja tako na Kaminu, pitam se kud sam pošla tako nespremna, u nekom trenutku pomislim da bez vode neću stići do odredišta, sunce prži, noge otečene... pravim pauze na svaki kilometar i tako premorena i sluđena, svađam se sa sobom. Kritikujem sebe jer sam uradila opet nešto na svoju štetu i sve zaklinjući se da to više neću da radim, polako dolazim do mosta i nekadašnje kapije koji označavaju da sam stigla do mesta Puente la Reina. Bogu hvala.

Kad, pogled mi padne negde dole, na obali reke, ugledam ranjenog goluba koji se jedva kreće... Počnem da smišljam imam li hleba da ga nahranim, kako dole da se spustim, šta da uradim.... i dok me spasilačke misli obuzimaju i vraćaju iz mojih introspekcija u sadašnji trenutak - učini mi se da je sve to mnogo čudno. Približim se, pogledam još bolje, a ono kesa koja se na slabom vetru, lagano pomera.

Opsujem sebe:  
Idi, bre, dođavola! Tripuješ da je tvoja pomoć nekom potrebna - a jedino biće kome je potrebna pomoć si ti!

Setim se i one kineske:  
Ne možeš da budeš - ako nisi, 
i ne možeš da ne budeš - ako jesi.

Ok ok, opraštam ti što tripuješ, to si ti.

четвртак, 30. август 2012.

Trideseti avgust, tamo neki

Ima tome osam ili devet godina, ne znam tačno, znam da je bio četvrtak, kad su me Mira i Buba, zgrožene da ja ne idem na reke, pozvale na večernju turističku vožnju Dunavom i Savom. Brodom, naravno.
Mira je došla po mene i, budući da sam bila u bermudama i majici, vratila me da uzmem još nešto preko, jer na reci zna da bude hladno.
- Aman, ženo, pa trideset stepeni je... - no, ipak uzeh košulju.
Buba nas je  sačekala na keju, ušli smo u brodić, naručile pićence, ja sam ponela nekakve kiflice, kao lanč paket - volim da jedem dok putujem i krenuli smo, tačno u 19 časova. Još je sunčano. Lepo.
Krenuli smo.
Na brodiću nas je bilo četrdesetak, domaćih, stranaca, dece, jedna gospođa u kolicima i gipsom na celoj levoj nozi - šareno društvo.
Ja vesela - u obilasku moga grada. Idemo ka Novom Beogradu. Ma mnogo lepo.
Iznenada, posle petnaestak minuta - kompletno sivilo, a potom, gotovo crna zavesa od oblaka i kiše. Neslućenom brzinom je počelo nevreme, nenadano.
Na brodu panika.
Navlače plastične zastore da nas zaštite od kiše, ljudi ulaze u malu drvenu kabinu koja ne može sve da ih primi, Buba je sa njima. Mira i ja sedimo i kisnemo. Kapetan navlači žutu kabanicu i staje na pramac dajući komande gde da idemo. Zovem ga Popaj, simpa, krivonog i odlučan. Kiša šiba, nema zaštite od nje osim u toj malenoj kabini gde svi stoje kao sardine.
Već sam skroz mokra i ne pomeram se. Rešim da uđem u relaksacioni nivo i uradim projekat da bezbedno stignemo - gde god.
U vežbi, potpuno smireno, radim 'Ogledalo uma'. Čujem ciku i galamu, ali iz drugog plana, ništa ne remeti moju smirenost i opuštenost.

U jednom trenu mi prođe misao: 'A šta ako se prevrnemo?' - Ništa, znam da plivam.
Sledi druga 'A šta ako te poklopi brod?' - Ništa, znam da ronim.
Potom: 'A šta ako te poklopi poklopi?' - Ništa, to znači da je kraj.

Čudesnim mirom otpratim i otpustim taj dijalog u glavi i završim vežbu.
Otvorim oči, sedim, skroz mokra u mokroj stolici, pogledam oko sebe, samo ja sedim, svi se pogurali dublje pod nadstrešnicu. Popaj daje instrukcije, sad je već pao mrak i vidim da ulazimo u jedan rukavac. Približimo se brodu, izađemo na njega, uđemo u kabinu koja je dovoljno velika da nas primi, domaćica je spremala večeru - kajgana sa paprikama, baš smo ih prekinuli u nezgodan čas, ali su ipak ljubazni i nude nam vodu i neki alkohol. Ne, večera nije za nas - ali tako otvara apetit ta toplina i mirisi.

Glupiram se, kao i obično. Brodolomnici! Avantura! Jao, tako im i treba kad su mene poveli na brod. Pa da, sve tri smo Bikovi - Buba, Mira i ja - pa koj' ćemo mi na vodi, naravno da smo izazvale nevreme...

Posle pola sata, Popaj objavljuje ukrcavanje. Prošlo je nevreme, vraćamo se do početne tačke i svi smo pozvani na ponovnu, pravu vožnju u subotu, E, sve i da mogu - a ne mogu - neću! Meni dosta za sada!

Vraćamo se, mokri, a sada je i mnoooogo hladnije. Saznala sam da je temperatura u roku od sata, pala na 12 stepeni. Uh!

Približavamo se 25-om maju, ali brodić ne može da pristane. Zbog oluje, mulj se uskomešao i nemamo bezbedan pristup. Pokušavaju drugi put. Jedan lik, kao znalac i kao pomaže, a sve vreme ponavlja 'Nećete uspeti'..  došlo mi da ga klepim. Poništi, poništi, uspeće!
Nismo, ni drugi put.

Popaj kaže, ako ne uspemo iz trećeg, idemo do Nebojšine kule, pa će nas tamo iskrcati.
Jeste li normalni, pa kola su nam ovde, Buba tu stanuje, obećala nam je domaću rakiju i pasulj - mislim se u sebi. Uspećemo, bre!

Iz trećeg puta, brodić pristaje, bočno. Preskačemo ogradu i sada smo na čvrstom. Eh, da nije toliko blatnjavo, klekla bih i poljubila zemlju. Šaljem joj poljupce sa visine.

Stižemo kod Bube, rakija, pasulj, smeh, priča...
Kaže Buba: 'A ono kad smo se okrenuli za 180 sepeni, pa opet za 180 - mislila sam - gotovo je.'
Ko se, bre, okretao? - pitam ja.
Pa mi, brod...
Nemam ja pojma, ja sam žmurila i radila vežbu.


уторак, 21. август 2012.

Ti stvarno imaš sreće


Nađem se pred tablom na kojoj su iscrtana dva puta – kroz šumu i drumom. Premišljam se kojim putem da krenem i ipak se odlučim za šumu. Koraknem ka njoj, kad, u punoj brzini jedan ’range rover’, prašnjav, u njemu muškarac i žena, meni ružni, uleti u šumu. Meni krete da lupa srce i da se grudi nadimaju. Strah me. Šta će oni u šumi? Ubiće me, a nema nikog da naiđe. Biciklisti idu drugim putem, a prvi pešaci će tek za sat vremena da dođu, jer je prethodno mesto dosta daleko. Ma daj, bre, luda ženo, šta ti je? I opet koraknem. I opet srce hoće da iskoči. Izmasakriraće me. Joj, znam da umišljam i da je sve nerealno, osim mog straha koji me realno trese. Probam još jednom da krenem ka šumi – ma jok, u grudima uzbuna.

Vratim se pred tablu, gledam, duboko dišem, ček samo da se malo smirim, pa ću da odlučim, možda oni izađu iz šume i bude sve ok... Naiđe jedan Austrijanac sa biciklom. Nije sportista biciklista, nego mu je lakše da malo hoda, malo vozi. Kasnije saznam da je nedavno počeo da studira istoriju umetnosti, da ima dovoljno vremena da prođe Kamino , a da usput prouči crkve, muzeje, umetnost i kulturu, kojima taj deo Španije obiluje. 

Upita me šta radim. Objasnim mu sve – i da ne znam koji put da odaberem, i da je taj džip uleteo u šumu, i da se plašim, i da mi je smešno u isto vreme. Predloži mi da hodamo putem skupa, do narednog mesta gde je čuo da postoji hotel i restoran, da tu lepo doručkujemo, a on će posle autoputem za Burgos, a ja mogu biciklističkim, ako mi je tako lakše. Pristanem, s olakšanjem.

Prilazeći hotelu, čujem kako mi kaže: ’Ti stvarno imaš sreće.’
Okrenem se i upitno ga pogledam, a on mi pokaže prstom ’Vidi, eno ga stari Kamino o kome mi je Rikardo maločas pričao...’
Meni i dalje nije jasno, ne vidim šta mi pokazuje.
Reče: ’Rikardo, onaj stariji Amerikanac...
’Da, znam ko je Rikardo.’
’E, pa Rikardo je ostao da sačeka autobus, jer neće da ide ovim ponuđenim stazama za Burgos, jer mi reče da je pre tri godine išao starim, pravim putem, i da je on negde uz autoput, ali da sad ne želi da ide po suncu. I evo, imaš sreće, naišli smo na stari put.’
....

Posle doručka, raziđemo se, a ja pravim Kaminom, nastavim put Burgosa. Sunce prži, nema hlada, nema ljudi, a ja srećna kao malo dete. I zahvaljujem se ’ružnim ljudima’ u džipu. Da njih ne beše, ja ne bih iskusila ovu radost.

петак, 17. август 2012.

Blago meni :)


.....
Na najvišoj koti koju prelazim na Pirinejima je krst i oznaka. Gotovo je sa pentranjem. Bogu hvala. Uskoro zatim presecam put, pa polako do šume i kreće staza nizbrdo. Uspela sam! I did it! Hrabrim sebe kako sam uradila najteži posao i odsad ću lako. Tako mi rekoše. Pređeš Pirineje i posle je lako. Samo malo oko Cruz de Ferro i na kraju O Cebreiro. Ali, to je za mesec dana. Sad ću lepo, kad se spustim, naspavam se, odmorim, i laganica mesec dana. Za to vreme ću ući u formu, ojačati, i sve će biti mnogo, mnogo lakše.

Bože, koliko neznanje može da bude dobra zaštita. Da sam ikako mogla znati koliko me muka čeka, nit’ bih se radovala tom prvom uspehu, nit’ bih smela da nastavim dalje. Ipak, blaženo neznanje. I ja se radujem nizbrdici, kao, sad je sve pesma.

Ma koliko mi nizbrdo bilo lakše da dišem i samim tim da hodam brže, teret me je mučio i morala sam da stajem. Nespretna još uvek sa štapovima, išla sam nekako na foru, na staru slavu, na poverenje da ja to mogu, da sam ja ’sportski tip’.

Idem, idem i idem. Nigde nikoga. Sama u ogromnoj šumi. Zastanem, skinem ranac... šušne nešto... stavim ranac, idem dalje. Idem i sve se nadam, e sad će kraj, sad će nešto drugo, no ništa drugo se ne pojavljuje. Šuma, nizbrdica, kamenje. I traje. U nekom trenutku, sluđeno, stanem ispred jednog drveta i pitam ga ’Reci mi, molim te, je l da da je još manje od 3 kilometra do Ronsevaljesa, jel da???’ Drvo ćuti. Ponovim pitanje. Drvo i dalje ćuti, ali ja odlučim da jeste – još manje od tri kilometra, i veselo nastavim dalje.

уторак, 14. август 2012.

Veče ---> jutro

Stigla sam kasno i dobila poslednji ležaj u sobi. Gornji, naravno. Ne volim. Plašim se da ne padnem ili da mi ne padne nešto od stvari koje moram da držim pod jastukom - torbicu s novcem i dokumentima, flašicu s vodom i mobilni. Al' ok. Tako mi je i ćutim...

Dok nameštam vreću za spavanje, čujem plač iza sebe. Okrenem se i vidim: žena, na krevetu do mog, zatvorenih očiju, plače tako bolno. Priđem joj i položim, obazrivo, ruku na njeno rame. Ne otvara oči. Plače. Stojim, ne pomeram se i nakon nekog vremena - par trenutaka, otvori zamagljene oči, i svojim dlanom poklopi moj, na svom ramenu. Plačemo sad obe. Ja zbog nje, ona zbog sebe.

Njen muž staje do mene i objašnjava mi zašto je tužna. Milujem je po obrazu i - i dalje plačemo. Muž kaže da će joj dati pilulu, da će za kratko vreme zaspati i da će biti sve u redu. Nas dve se samo gledamo, suzne i bez reči. Milujem je po ramenu i ruci - dajem do znanja da sam tu i da ću biti, koliko treba. Ona, zaista ubrzo, tone u san.

Nije prošlo mnogo, počinje da hrče. Neki u sobi se bune - smeta im, a ja sam srećna - odagnati su joj demoni, makar na kratko i makar na silu.

Srećemo se sutradan, na nekom drugom mestu, i ona, opet bez reči, prilazi, zagrli me i poljubi.


Sve je dobro...


петак, 18. мај 2012.

HOĆU VODE!!!

Davno, kada je moj brat od tetke imao šest godina, dođe tetka iz Splita s njim u posetu... Bio je prelep, živahan, pomalo razmažen, ali škorpionski precizan, još kao dete.

U nekom trenutku, ožedni i zatraži vodu.
Moja mama, predusretljivo:
''Hoćeš da ti tetka da sok?'
''Ne, hoću vode.''
''Ima tetka divan sok od zove, hoćeš da ti umutim jedan?''
''Ne, hoću vode...''
''A hoćeš da ti tetka umuti sok od višanja, znaš  kako je lep...''
''Neću! Hoću vode.''
''A hoćeš da ti tetka umuti s kiselom vodom sokić?''
''HOĆU VODEEEEE!!!!''
''Dobro, šta vičeš...?'' reče mama razočarano i ode po čašu vode.
.............

Često se u životu setim te scene.
I poželim da vrisnem, kao i mališa onomad.



среда, 21. март 2012.

Dvesta dindži

Već više od godinu i po dana, s jednom prijateljicom redovno odlazim na piće, kolače, klopu... Stalno jedna drugu 'vodimo' i prepiremo se oko plaćanja - no prepirka se brzo završi rečenicom 'ali ja ovaj put imam jači razlog'.

A razlozi su nam različiti: nekad je to uspešno obavljen posao, nekad tek dogovoren posao, nekada dobra vest, nečiji rođendan... Jednom je zaređala da časti uvek s istim razlogom - dobila je vrednu nagradu, te onda: častim, javili su mi... častim, objavili su... častim, primila sam...

Danas sam ja imala jači razlog - objavljena su mi dva teksta, u dva različita, značajna medija.
I, dok smo pauzirale jedući energetske bombe od kolača, podseti me:

'A Margi, je l znaš otkad nam je sve krenulo? Sećaš se tvojih dvesta dindži?'

I reših da o tome napišem.

Jedne večeri, kasnije no obično, pošto sam se negde zadržala, utrčim u kuću da hitno izvedem pse napolje. Protrčim hitro kroz dugačak haustor, uletim u kuću, pokupim pse i jednako tako hitro, kroz haustor ...

Približavajući se izlazu, ugledam na podu novčanicu. Proleti mi radosna misao 'dvesta dindži - sreća!!!' ... i dok sam se saginjala da ih pokupim, shvatim da je to moja novčanica od 200 dinara koja mi je ispala iz džepa dok sam ulazila i vadila ključeve.

'Nema veze' - pomislih - 'ipak je sreća... izgubila, pa pronašla... sreća, nego šta!'

Da mi opet ne bi izletela iz džepa jakne - stavim je u džep farmerki i odem u šetnju.
Sutradan uveče, oblačeći ih, gurnem ruku u džep i ponovo pronađem novčanicu. Radovala sam se kao malo dete, kao da sam stvarno pronašla nekih novih čudesnih dvesta dinara.

Nakon nekoliko dana, prijateljica pronađe veću sumu u koverti u dnu svog plakara, i odmah mi javi. Reče: 'E, nemoj onih dvesta dindži da trošiš nikada, molim te... ako ti zatreba, daću ti, ali ih ne diraj. Vidiš da su prizvale ove moje pare!'

Znamo, a znale smo i tad - našla bi ona one novce i bez mamca, ali se nekako sve lepo skockalo...
I da, danas me podseti na sva ta dešavanja...

A mojih dvesta dinara stoji spakovano na dnu jedne metalne kutije - koja od tada nikada nije oskudevala u novčanicama.
Većim od dvesta dindži.

:)

четвртак, 08. март 2012.

Moram da se hvalim... mo.ram! :)))

Napisala sam ovih dana jedan tekst o Silva metodu i pre slanja urednici i objavljivanja, zamolila tri prijateljice da ga pročitaju. Naravno, verujem u njihov sud - nisu to osobe koje me samo vole, već su i kritične, a jedna bogme i super stručna. I - dobijem dobru ocenu i pohvale.
Videćemo kako će publika odreagovati kad bude publikovano.

No, najveća pohvala mi je što me je jedna od njih tri pitala:
'A koju si literaturu koristila?'
'Moju pametnu glavu' - odgovorih joj.
Trepće ona, al' trepćem i ja... ponosna.

Prolete mi sad 'uh, ala si puna sebe, mala...'
Jok, treba da budem prazna sebe!


Javljam kad izađe iz štampe.

среда, 07. март 2012.

PT - običan, a nije... :)

Uvek me iznenadi koliko smo sami sebi obični. Naravno, iznenade me i oni koji o sebi misle da su uber mensch, ali se njima retko bavim.

Poslednja tri meseca pratim čudesan napredak jednog sjajnog momka. Kad sam ga prvi čula i videla, opčinio me svojom energijom, lakoćom, jednostavnošću, bojom glasa, osmehom, bistrim pogledom, i pomislila sam kako je sjajan, gotovo savršen.

A onda, iz nedelje u nedelju - primećujem napredak. I svaki put kad mu izrazim divljenje, on se skromno zahvali. Drago mu je, znači mu, ali bi on želeo još bolje. On ta poboljšanja ne vidi. Svakodnevno je sa sobom i sebi je običan.

I to je dobro.
Zapravo, mislim da je dobro... sviđa mi se to.
A vama?

уторак, 28. фебруар 2012.

Commitment - čemu to?

Setih se kako sam se pre dvadesetak godina smejala gledajući američke filmove u kojima neki par počinje 'dating', pa nakon nekog vremena prelazi na 'commitment', zatim uslede predbračni ugovori, a potom venčanja.

Sve mi se to činilo krajnje neprirodnim i glupavim, a onda, iz dana u dan, iz godine u godinu - sve manje glupim.... Da smo imali 'commitment' - možda se ne bi razišli, da smo imali 'predbračni ugovor' - možda ne bi... i tako gomila 'možda'. Ne, ne, da ne shvatite pogrešno - nije to 'možda' u formi žaljenja - želela sam da razumem šta ta reč 'commitment' znači i zašto je toliko potrebna nekim ljudima.

I da, potrebna je. Najpre, niko nikom ne čita misli. Podrazumevanja često dovedu do problema. Svako misli da je njegova vizura sveta ispravna i opšta - da svi svet vide istim očima kao i on/ona. Mora postojati minimum saglasja da bi odnos funkcionisao.

Bez 'commitmenta' - ljudi potežu najglasnije argumente, nekada bedne, nekada ucenjivačke, ali retko kad jasne i pravične.

U našem jeziku, commitment se može prevesti kao obaveza, zavet, posvećivanje, obećanje.

Najznačajnije zavete koje možemo dati su oni sami sebi. I najvažniji.

Lako načinimo izdaju sebe i svojih obećanja datih sebi.
Mislimo, lako ću ja, ček da se on/ona ne naljuti, obećao/la sam im, očekuju od mene... a onda se jednog dana nađemo pred sobom i zapitamo kad i gde sam ja sebe ispustio/la u ovom životu.

Trk, brzo, nazad... Setite se nekog obećanja datog sebi i/ili drugome i brzo brzo ga ispunite.
To će vas učiniti radosnim i, svakako, ispunjenim.


ps Jedan od meni dražih zaveta, a ništa grandiozno, teško ili da se o tome pišu knjige i snimaju filmovi je:
Zavetujem se da ću svakoga dana biti bolja no što sam bila i da ću iskoristiti svako životno iskustvo i životnu situaciju da iz toga izađem bolja.

субота, 25. фебруар 2012.

27. februar

Opet: 'Vrati se, dijete, dok još imaš kome'...

Svi koji me znaju, znaju da sam hronolog... pamtim datume, dešavanja, smeštam u kontekst, povezujem, pronalazim zanimljivosti u svemu. Neka nevezana sitnica ili informacija, pokrene lavinu...

Upravo sam pročitala dirljivu priču na fejsbuku. Možda je izmišljena, možda ne, podseti me na dva dešavanja od pre godinu i dve.

Pre dve godine, na dan mamine sahrane, pozove me žena da se konsultujemo oko neke gluposti. Glupost za mene, a sigurna sam i za nju, no, u tom trenutku smatrala je da je to najvažnija stvar na svetu, prenebregavajući činjenicu da sam ja upravo stigla sa groblja.

Kada me je pozvala - najpre mi je mislima proletelo bezgranično čuđenje 'Da li je normalna, šta me pita?' a odmah potom i odgovor ''Nije, inače me ne bi sada zvala...'

''Ok ok, javi se za dva sata, biću kod kuće i biću u prilici da razgovaramo.''

Javila se, usplahirena, obavismo konsultacije.

Nakon nepunih godinu dana, pozvala me je iz bolnice u vrlo lošem stanju, tražeći podršku i savet. Bilo mi je jasno da je potpuno zapostavila sebe... nije postojala u svom životu... Ona 'najvažnija stvar na svetu' ticala se nekog Gradskog takmičenja njene ćerke u stranom jeziku. Glupost, zapravo, kao što rekoh. Tek tada sam joj rekla da mi je bilo jasno da uništava sebe. Izvinjavala mi se, bespotrebno - meni je ionako sve bilo jasno i nisam se nimalo ljutila. Iskoristila sam to kao argument da ne sme sebi to više da radi. Plakala je, smejala se, obećala (sebi) da će se zauzeti za sebe.

Tačno godinu dana od glupog poziva, usledio je jedan sms:
''Srećan rad. Pridružujem vam se na sledećem seminaru. :* ''

Sedamnaest dana kasnije, umrla je.


... ćutim.