Ti stvarno imaš sreće

Nađem se pred tablom na kojoj su iscrtana dva puta – kroz šumu i drumom. Premišljam se kojim putem da krenem i ipak se odlučim za šumu. Koraknem ka njoj, kad, u punoj brzini jedan ’range rover’, prašnjav, u njemu muškarac i žena, meni ružni, uleti u šumu. Meni krete da lupa srce i da se grudi nadimaju. Strah me. Šta će oni u šumi? Ubiće me, a nema nikog da naiđe. Biciklisti idu drugim putem, a prvi pešaci će tek za sat vremena da dođu, jer je prethodno mesto dosta daleko. Ma daj, bre, luda ženo, šta ti je? I opet koraknem. I opet srce hoće da iskoči. Izmasakriraće me. Joj, znam da umišljam i da je sve nerealno, osim mog straha koji me realno trese. Probam još jednom da krenem ka šumi – ma jok, u grudima uzbuna.

Vratim se pred tablu, gledam, duboko dišem, ček samo da se malo smirim, pa ću da odlučim, možda oni izađu iz šume i bude sve ok... Naiđe jedan Austrijanac sa biciklom. Nije sportista biciklista, nego mu je lakše da malo hoda, malo vozi. Kasnije saznam da je nedavno počeo da studira istoriju umetnosti, da ima dovoljno vremena da prođe Kamino , a da usput prouči crkve, muzeje, umetnost i kulturu, kojima taj deo Španije obiluje. 

Upita me šta radim. Objasnim mu sve – i da ne znam koji put da odaberem, i da je taj džip uleteo u šumu, i da se plašim, i da mi je smešno u isto vreme. Predloži mi da hodamo putem skupa, do narednog mesta gde je čuo da postoji hotel i restoran, da tu lepo doručkujemo, a on će posle autoputem za Burgos, a ja mogu biciklističkim, ako mi je tako lakše. Pristanem, s olakšanjem.

Prilazeći hotelu, čujem kako mi kaže: ’Ti stvarno imaš sreće.’

Okrenem se i upitno ga pogledam, a on mi pokaže prstom ’Vidi, eno ga stari Kamino o kome mi je Rikardo maločas pričao...’

Meni i dalje nije jasno, ne vidim šta mi pokazuje.

Reče: ’Rikardo, onaj stariji Amerikanac...’

’Da, znam ko je Rikardo.’

’E, pa Rikardo je ostao da sačeka autobus, jer neće da ide ovim ponuđenim stazama za Burgos, jer mi reče da je pre tri godine išao starim, pravim putem, i da je on negde uz autoput, ali da sad ne želi da ide po suncu. I evo, imaš sreće, naišli smo na stari put.’

....

Posle doručka, raziđemo se, a ja pravim Kaminom, nastavim put Burgosa. Sunce prži, nema hlada, nema ljudi, a ja srećna kao malo dete. I zahvaljujem se ’ružnim ljudima’ u džipu. Da njih ne beše, ja ne bih iskusila ovu radost.