Blago meni :)

.....

Na najvišoj koti koju prelazim na Pirinejima je krst i oznaka. Gotovo je sa pentranjem. Bogu hvala. Uskoro zatim presecam put, pa polako do šume i kreće staza nizbrdo. Uspela sam! I did it! Hrabrim sebe kako sam uradila najteži posao i odsad ću lako. Tako mi rekoše. Pređeš Pirineje i posle je lako. Samo malo oko Cruz de Ferro i na kraju O Cebreiro. Ali, to je za mesec dana. Sad ću lepo, kad se spustim, naspavam se, odmorim, i laganica mesec dana. Za to vreme ću ući u formu, ojačati, i sve će biti mnogo, mnogo lakše.

Bože, koliko neznanje može da bude dobra zaštita. Da sam ikako mogla znati koliko me muka čeka, nit’ bih se radovala tom prvom uspehu, nit’ bih smela da nastavim dalje. Ipak, blaženo neznanje. I ja se radujem nizbrdici, kao, sad je sve pesma.

Ma koliko mi nizbrdo bilo lakše da dišem i samim tim da hodam brže, teret me je mučio i morala sam da stajem. Nespretna još uvek sa štapovima, išla sam nekako na foru, na staru slavu, na poverenje da ja to mogu, da sam ja ’sportski tip’.

Idem, idem i idem. Nigde nikoga. Sama u ogromnoj šumi. Zastanem, skinem ranac... šušne nešto... stavim ranac, idem dalje. Idem i sve se nadam, e sad će kraj, sad će nešto drugo, no ništa drugo se ne pojavljuje. Šuma, nizbrdica, kamenje. I traje. U nekom trenutku, sluđeno, stanem ispred jednog drveta i pitam ga ’Reci mi, molim te, je l da da je još manje od 3 kilometra do Ronsevaljesa, jel da???’ Drvo ćuti. Ponovim pitanje. Drvo i dalje ćuti, ali ja odlučim da jeste – još manje od tri kilometra, i veselo nastavim dalje.