Veče ---> jutro

Stigla sam kasno i dobila poslednji ležaj u sobi. Gornji, naravno. Ne volim. Plašim se da ne padnem ili da mi ne padne nešto od stvari koje moram da držim pod jastukom - torbicu s novcem i dokumentima, flašicu s vodom i mobilni. Al' ok. Tako mi je i ćutim...

Dok nameštam vreću za spavanje, čujem plač iza sebe. Okrenem se i vidim: žena, na krevetu do mog, zatvorenih očiju, plače tako bolno. Priđem joj i položim, obazrivo, ruku na njeno rame. Ne otvara oči. Plače. Stojim, ne pomeram se i nakon nekog vremena - par trenutaka, otvori zamagljene oči, i svojim dlanom poklopi moj, na svom ramenu. Plačemo sad obe. Ja zbog nje, ona zbog sebe.

Njen muž staje do mene i objašnjava mi zašto je tužna. Milujem je po obrazu i - i dalje plačemo. Muž kaže da će joj dati pilulu, da će za kratko vreme zaspati i da će biti sve u redu. Nas dve se samo gledamo, suzne i bez reči. Milujem je po ramenu i ruci - dajem do znanja da sam tu i da ću biti, koliko treba. Ona, zaista ubrzo, tone u san.

Nije prošlo mnogo, počinje da hrče. Neki u sobi se bune - smeta im, a ja sam srećna - odagnati su joj demoni, makar na kratko i makar na silu.

Srećemo se sutradan, na nekom drugom mestu, i ona, opet bez reči, prilazi, zagrli me i poljubi.


Sve je dobro...