Možda je i dosadno - ali je neophodno!

Kada sam, pre četiri ipo godine, htela da izdam svoju prvu knjigu, zamolila sam drugaricu za pomoć. Noćima je pretumbavala štanpane listove od napisanih tekstova i priča, praveću celinu . Kada je sve to nanizala, reče mi da se neke stvari više puta ponavljaju i da ih treba izbaciti i prepeglati, a tekst o 'Bliskosti' - razraditi.

Bacila sam se na razradu tog teksta - ha, ništa lakše! jedna od omiljenih tema! - i nakon par dana videla da je to jedan potpuno novi tekst, ni nalik na onaj iz 2003.godine. Logično, prošlo je mnogo vremena, imam nove informacije, drugačije uvide...

Nakon nedelju dana mučenja - šta da radim?!? - presečem i odlučim - štampaću knjigu tekstova, poređane hronološki, da se vidi i trajaanje, i napredak. Ono što danas imam da kažem, napisaću posebno i štampati u budućnosti.

A najvažnije - baš to što se ponavlja - ono jeste važno da se ponavlja.

Kada bi vam u nekoj knjizi o ličnom razvoju, neko, u svakom poglavlju pričao o mentalnoj higijeni, rekli bi da je, bre, do sa dan. Ovako, u tekstovima, provlači se i uvlači kao svetlost kroz odškrinuta vrata...

A oni kojima je najviše dosadno, to su upravo oni kojima su takva ponavljanja najneophodnija. Nema dana da ne naletim na nekog ko misli da zna, koji sterilnošću obraćanja i sopstvenih reči, korišćenjem ''Vi' (meni, sa kojom su gotovo svi na 'ti') pokušava da skrije osnovno - agresiju i neznanje. Nekad me je bolelo, mislila sam da sam nešto nejasno ili nedovoljno jasno prenela, ispredavala. Danas znam da mi se nejasnoća retko dogodi.

Srećom, onih drugih je mnogo, mnogo više. 

Danas je praznik! Posvetiću se ovoj većini. I sutra... I preksutra... 

Ako budem imala sreće i pameti - trajno!

 

Mangupi prošlog veka

Beše to davno, pre pola veka.
O, kako to teško zvuči.:)

Dođe na kafu mamina tetka. Mama je bila stara za mene - dete, a tek njena tetka... Pritom, zvali su je Beba, a bila je baba. Nelogično. A tek što je bila neozbiljna, smešljiva, zabavna... Nezaboravna!
Imala je prozirno plave oči, koje su često bile pune suza - od smeha.

Priča i plače. Kašljuca i jedva ispriča:

Dve starije beogradske gospođe, njene komšinice - pa reče njihova imena, a mama klimnu glavom, zna ih, a u mojoj glavi, ako su starije od Bebe, onda su mnogo, mnogo stare - vraćale su se od treće, gde su otišle na popodnevnu kafu. Imale su i rukavice i šeširiće, prave predratne dame, od pre onog rata. Išle su, nesigurno, držeći se pod ruku.

Na uglu Baba Višnjine i Krunske - tada Proleterskih brigada - zaustave ih dva mangupa koja su gluvarila pokraj zidića. Iz čiste dosade. Tek se smrklo.

- Stanite! Gde ste bile? Zar vas nije strah da se šetate same po noći?

Pretrnule, stale su i nisu do glasa mogle da dođu.

Mangup ponovi pitanje, a jedna se odvaži da kaže da su bile kod drugarice.

- E, pa ne možete sad da prođete, zakasnile ste... 

- Ali... ali ... idemo kući... moramo kući...

- Možete da prođete samo ako nešto otpevate!

I jedna od njih, znate ono gospođa ta-i-ta, udova tog-itog, iz čuvene porodice te-i-te, drhtavim glasićem, počne da peva ''Višnjičica rod rodila...''

E, tu tetka Beba prsne od smeha i priča se završi.

A ja, evo decenijama, kad prođem tim putem ili čujem za baba Višnju, najpre na njh pomislim i malko se postidim što mi je smešno.

 DOBAR DAN

Slušam Dareta i Mareta, pitaju se zašto se govori 'dobar dan'? I nastavljaju u svom stilu: ''Šta ti meni 'dobar dan'? Šta ti meni 'zdravo'? Šta ti znaš kakav je meni dan? Šta ti meni pričaš da je dobar dan, valjda vidiš da ništa dobro nema...?''

Volim ih, slušam ih i mnogo, mnogo puta se iz glasa smejem njihovim pričama.

Kao mlada i ja sam se bunila, vrlo slično. Trebalo mi je mnoooogo vremena da shvatim da su Dobro jutro, Dobar dan, Dobro veče - blagoslovi!

Umesto Želim ti dobar i uspešan dan, skraćeno kažemo Dobar dan.
Umesto Želim ti zdravlje i dobar (dug) život kažemo Zdravo živo ili samo Zdravo.

I Doviđenja u sebi sadrži blagoslov - da budemo živi i zdravi i da se ponovo vidimo. 

Komplimenti su takođe blagoslovi.

Razmislite, kad vam neko iz duše kaže Dobar dan ili Živ bio, ulepša vam dan.

I zašto to ne radimo češće? I iskrenije?

Pronađem maločas, a pisano je 30. januara 2019.

B A H A T O S T
(preuzeo od Ace X. a ja preuzela od Vojislava Đ.)

Posle gramzivosti,
bahatost je jedna od najgorih ljudskih osobina.
Bahati ljudi su ljudi bez stida i mere.
Bahati ljudi su primitivni i time se ponose.
Bahati ljudi uživaju u svojoj bahatosti, slaveći je kao vrlinu.
Bahati ljudi druge ljude doživljavaju kao svoje sluge.
Ponižavaju ih i iskorišćavaju, smatrajući ih manje vrednim.
Bahati ljudi su bezobrazni i agresivni. Veliki su demagozi.
Sprdaju se sa svim - što im je strano ili ne razumeju.
Bahati ljudi su lukavi, pokvareni, proračunati i nasrtljivi.
Bahati ljudi su lenjivci i kukavice.
Bahati ljudi mrze dobre, radne i hrabre ljude.
Bahati ljudi ne podnose društvo moralnih ljudi.
Bahati ljudi se boje moćnijih ljudi i intelektualaca.
Moćnim ljudima se ulaguju i puze pred njima.
Biraju trenutak kada će im podlo
zabosti nož u leđa i preuzeti moć.
Intelektualce na sve načine izbegavaju.
Bahati ljudi su bahati jer im drugi ljudi to dozvoljavaju.
Pošteni i dobri ljudi se povlače pred bahatim ljudima.
Ne zbog toga što ih se plaše,
nego zato što se stide njihove bahatosti.
Bahatima to odgovara, nameću svoju bahatost i vladaju.
Bahati ljude smatraju da su kulturni ljudi budale.
Tako se prema njima i odnose.
Kulturni ljudi smatraju da su bahati ljudi banalni.
Ne bore se protiv nasrtljive bahatosti
i čekaju da ona sama prođe.
Bahatost nikada sama ne prolazi.
Bahatost mora da se pobedi i mora da joj se pokažu oštri zubi.
Bahatost mora da se stalno kontroliše i nadzire.
Bahatost se može poraziti jedino javnim osvetljavanjem.
Ako zajednica nema snagu da se suprostavi bahatosti,
nastaje tiranija.
Tiranin je bahat sve dok ne ugrozi osnovne temelje zajednice.

Pobuna zajednice je krik za slobodnim i kulturnim društvom.

*********

Treba da pišem o komunikaciji. Za PROFIT.

I kako to uvek biva, kuva se u meni danima šta bi trebalo da napišem, kako da ne napišem ono što mi je na vr' jezika - a nije oko i uhougodno, kako da napišem upakovano, pitko, a tačno i u metu.

I naleti mi ovaj tekst.

Razbahatilo se na svim stranama. Bahatost je postala stil današnjice, u svemu, pa svakako, a možda najviše i najpre, u komunikaciji. Ako je komunikacija sve - sve neizgovoreno i nenapisano, sve javno i tajno, svaka veza koju imamo sa svim što nas okružuje, onda je bahatost definicija svega danas - društvenih mreža, politike, poslovnih pravila, društvenih uzansi... svega...

Otkad postoje škole i seminari komunikacije - sve je gore.

Otkad se definišu pravila i razne tehnike za poboljšanje komunikacije - čini se, pretvara se ta ista komunikacija u pozorište, manipulaciju, vešto laganje i na kraju preglumljivanje. Šmira, rekli bi glumci.

Otkad postoje sva moguća definisana i zapisana prava - poštovanja istih su sve više ugrožena. Da smo ostali na ljudskom, bazičnom, jednostavnom - na takozvanim 'Ljudskim pravima' - bilo bi bolje. Otkako se 'ženska prava', 'dečja prava' i sva ostala 'prava' izdvojiše od 'ljudskih prava' - dezavuisanje, lagarije, izmišljanja, distanciranja, specifičnosti i specijalnosti pojedinih prava - ugušiše čoveka.

Nekada je bilo sve lakše. Svodilo se na kućno vaspitanje. Svodilo se i na deset Božjih zapovesti. I bilo je grešenja, bilo je iskakanja, bilo je lutanja, lupetanja, bahaćenja - ali je bilo i kažnjavanja. Bilo je stida, prepoznavanja, korekcije. Odstupanja od kućnog vaspitanja i bazičnih - ne laži, ne kradi, ne ubij...Bilo je uvek svega. ali nikada ovoliko lako i olako tolerisano.

Kako ispraviti načinjene štete?

Vaspitanjem? Vaspitavati decu za svet koji, fakat, ne postoji?

Prevaspitavati već iskvarene?

Pozivati na Božje zapovesti?

Ćutati i čekati?

Ne, kako reče autor gornjeg teksta - samo pobuna zajednice može doneti rešenje. Novi/stari modeli ponašanja moraju biti nagrađeni pohvaljeni, promovisani.. Moramo se povezivati, umnožavati, odvajati od ponašanja onih koji greše... kažnjavati... Težak posao pred nama. Mnogo težak. Skliznuli smo, i dok smo se osvestili, šteta, da veća biti ne može, već je pred nama. Možemo sada, samo strpljenjem, odlučnošću i posvećenošću, korak po korak, da je popravljamo... Najpre sa sobom i u sebi.

.

 Maska

Ne nosim masku, pa je često zaboravim.
Tako, krenula juče u prodavnicu i naravno, zaboravim je. Vraćam se po nju i naletim na komšinicu iz radnje pokraj ulaza. Pita me za zdravlje, ono 'Gde ste vi? Ne viđam vas... Kako ste?', a ja se, smejući se, požalim zašto se vraćam.
Ona na to, zabrinuto::

''Šta kažete što ćemo morati da ih nosimo i napolju?''

- Neće im proći...

''A šta kažete što hoće opet da nas zatvore u karantin?''

- Neće im proći...

Zaista verujem da njihova igra neće proći. Unervozili se, žure, pritiskaju, greše... Ljudi im svojim besom, pričom, čuđenjem daju na važnosti i snazi. Bore se protiv. Svaka borba protiv nečega - dodaje snagu tom nečem. E, ja im moju ne dajem.

U prodavnici, pošti, banci - stavim masku. Neću da me opominju, kažnjavaju, a iznad svega neću da dižem tenziju svima onima koji su na dužnosti, koji su uplašeni, zabrinuti, zaluđeni. Ionako im nije do života, što da im stajem na muku.

'Divnoća'

Parafraziraću. U jednoj malenoj, žutoj knjizi Zen priča, prva priča je o učeniku koji je došao, sav ozaren i ljubopitljiv kod Učitelja, sa željom da se prosvetli. Učitelj je sipao čaj koji se polako prelivao preko šoljice, pa učenik poskoči,i opomenu Učitelja. Učitelj ga mirno pogleda i reče: ''Tvoj um je pun kao i ova šoljica. Ako hoćeš nešto da naučiš, najpre moraš da je isprazniš.''

Dvadesetdve godine sam predavač i često su ljudi dolazili puni pitanja i priča, a manje spremni da saslušaju odgovore. Ili pak, neki jako vole da polemišu - a kada su tehnike i procedure u pitanju, nema polemike. 

Često, kada se zalete u prepričavanje problema, prekinem ih pitanjem - da li se žale ili hvale? Više od polovine njih se hvale, ali oni drugi, u trenu se prenu i shvate sve. I više no što sam rekla. Otključaju svoje intimne rezervoare, nagrne iskustvo, pamet, odlučnost, kreativnost... 

E, oni mi daju snagu da ovu većinu preživim. Ove koji ne čuju. Koji ne slušaju. Koji bi meni da objasne. Koji bi da ja plešem kolce sa njima i njihovim problemima. Koji mi kažu da sam divna. Oni, manje brojni kažu hvala - i urade šta treba.

 Pisala sam danas o novoj reči na koju sam pre neki dan naletela. ACEDIA. Uglavnom se hrišćanski teolozi kroz vekove bave njome, pa su je uvrstili u smrtni greh pod imenom lenjost, a ona, kako mi se čini, nije to. Ona je možda tromost, možda bezvoljnost, ali nije lenjost... možda lenjost duha koji gubi veru, ili moli i očajava, ili moli i zahteva, ili moli i čeka sve na gotovo, ali nije ona lenjost - nisi uradio, nisi obrisala prašinu... Možda 'nisi obrisala prašinu sa svoga uma'... pa ne vidiš da treba nešto drugačije, nešto novo... pa si zaboravila sve uspehe i radosti, podseti se... Podseti se godišnjih doba, smene dana i noći, plime i oseke, debelih i mršavih krava... Podseti se da si živa i da u tebi sto milijardi ćelija živi, iako se ti možda ne osećaš živahno. Da tvoji sistemi i organi rade - iako ti sada samo sediš. Da tvoje srce pumpa krv, da tvoja pluća, bubrezi, jetra... svi oni rade. A kad oni rade, to je isto kao da radiš i ti. Jedni bez drugih ne postojite. Znači, lek za acediju je podsećanje. Udah i izdah. I to je sve.

Kad te dohvati radost

Zazvoni mi telefon, prepoznam broj iako nema imena.
- Gde si, lepoto?!?! Odakle se javljaš?!?
- Iz Italije - veselo mi odgovori i prsnu u smeh...
I nastavismo da se smejemo, kao blesave.
Napiši: ''Toliko se obradovala što me čuje i ja se obradovala što je čujem, da sam, ne znam ni zašto, rekla 'Italija'... Izgleda da mi je lepo, kao da sam u Italiji.''

Tanja

Otkad je uvedeno vanredno stanje, srećem u ulici jednu sitnu, lepu ženu s plavim koferom. Živi na ulici. Nikad joj se nisam obratila u strahu da joj ne narušim dostojanstvo koje nedvosmisleno nosi, uprkos okolnostima.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.

Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.

I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.

Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...

Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.

Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.

U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.

Detinjstvo ima nebrojeno krajeva....

Moj tata je imao petoricu braće. Poslednji odoše moj otac i njegov najmlađi brat, pre dvanaest godina.

Ali nije ovo o njima.

Bilo je tu i šest jetrva.

DARA - MARA
KATA - NATA
MIRA - ZORA

Svi smo ovo izgovarali kao pesmicu.
I oni, i one, i nas dvanaest potomaka.

Ode i poslednja strina.
Iako je umrla u poznoj starosti, dobrano nadživevši i strica i sve ostale, pogodi me vest.

Pitam se zašto tako i zašto toliko?
I shvatim da je ona, svojim postojanjem, čuvala mrvice našeg detinjstva, sećanja da smo i mi nekad bili mali, da smo bili deca. I ne samo deca - nečija deca.

Prsli...

Jurim pre neki dan, uoči policijskog sata, da izvedem psa, kad mu inače nije vreme za šetnju i krajičkom oka vidim jedan bračni par - tu su negde oko 65 godina, da li manje ili više, ne znam. Godinama sa nama šetaju u parku, a poslednjih godinu-dve, baš aktivno šetaju, jer je muž imao nekakvu nesreću, šlog, šta li, pa mu je šetnja preporučena.

Nasmešim se i kažem u sebi 'hm... nisam ih videla'.

Ulazim u park i na prvom travnjaku, udaljenom 15 metara od njegovog stana, ugledam jednog 65+ sa svojim psom. Ne bi smeo da je tu, pa se ja opet nasmešim 'hm... pa šta će čovek...', javim mu se.

Nastavim, prilazeći dvema mojim kučkarkama koje na 4-5 metara udaljenosti idu i dovikuju se i stanem između njih. Jedna kaže: ''Vidi ovog matorog, opet je izašao, a pre neki dan ga je policija opomenula.''

''Pa šta će, čovek? Ko da mu izvede psa kad živi sam i ovo mu je 15 metara od spavaće sobe... nigde i nije otišao...''

Kad, viče on za nama:

''Ne smete više od dvoje da šetate!'' i sve onako, opasno - i ozbiljno - maše prstom.


Kako reče ono brat Isus o trunu i balvanu?
A ima i ona narodna ''o svom dvorištu''.

Imaj svoju meru

Puno puta sam čula preporuku da 'čovek mora da zna svoju meru' ili pak 'imaj svoju meru'. I uvek sam mislila kako to znači da moramo da se odredimo prema drugima, da znamo gde nam je mesto, među odlikašima ili dovoljnima, među znalcima ili neznalicama. Tek danas saznam da je imati meru potvrda da neko srebro iz rudnika ima sopstveni žig, što je ujedno dokaz i bogatstva tog rudnika, ali i njegove posebnosti. Tako doznam da imati meru jeste uputstvo da svako od nas bude svoj, autentičan  i jedinstven.

Mi smo po definiciji takvi – po svom rođenju, jer niko nikada nije postojao, niti će postojati, kao što smo mi. Čak i klon će u odnosu na svoj original biti drugačiji po doživljajima, okruženju, iskustvima.

Imaj svoju meru, budi svoj, budi ono što jesi, budi original – kopije nemaju meru, i druga reč za njih je falsifikat.

Ćurka

Često se setim moje Goce razredne iz gimnazije. Kada bismo napravili nekakvu nepodopštinu, ona bi sela na neku klupu usred učionice, duboko uzdahnula, spustila ramena, pogledala nas – činilo mi se suznih očiju, i rekla: ''Niste vi krivi što ste me razočarali, kriva sam ja što ste me očarali.'' Dogodilo se to dva puta u tri godine.

Nije bilo potrebno da nas podseća šta je činila za nas, koliko nas je volela i koliko su joj neki od naših mangupluka bili simpatični i da smo dobra deca. Sve nam je rekla jednom rečenicom i svojim izgledom. I onda bismo se uzeli u pamet. 

S vremena na vreme, češće nego ona,  osetim se kao i moja razredna. Duboko uzdahnem – za sebe znam da je suznih očiju i pomislim ''Nisu oni krivi što su me razočarali...'' Ne izgovaram, jer nemam razred kom bih se obratila. Moji đaci su nezainteresovani; opravdano i neopravdano odsutni; rasuti i po svetu i po internetu; sete me se kad im nešto zatreba. Pomislim kako ova moja škola ima početak i nema kraj, te ima vremena da se deca uzmu u pamet... A možda sam, prosto, zaista sama kriva što su me očarali...?

Onda mi nagrnu reči i rečenice mojih kritičara 'mnogo se daješ! Mnogo očekuješ od ljudi!... mnogo si naivna!...' Pomislim – u pravu su, baš sam ćurka! Pa onda pomislim 'dobro, a znaš da svi problemi nastaju kad imamo očekivanja?! Ako si dala nešto, makar i znanje, s očekivanjem, onda nisi dala od srca...!' A uverena sam da dajem i od srca i od duše... Setim se i Vesne Krmpotić: ''...daj i ne misli više o njima... a oni će uzeti ukoliko im šaka nije pesnica...' 

Jednom prilikom, dala sam sve, kao i obično. I ono što su platili, i ono što nisu, i čast, i kafu, i nešto za uspomenu.... i dok sam delila, a neki se otimali, osetih kao da bi mi, ti neki, rado skinuli i meso s kostiju... najstrašniji osećaj ikad. 

Onda preispitujem sebe – a šta si očekivala? I tu stanem... Ne znam odgovor.  Imam ih nekoliko. Od onog Arsenovog ''ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite, i ta će mi mladost teško pasti...'' do onog ''ljudi su zabavljeni svojim jadom, ne znaju gde udaraju...'' – negde na pola je: ''verovatno sam ja ćurka''.

Klinci

Preturam po kompu, po starim i prastarim fajlovima i pronađem jedan - niti da ga obrišem, niti da ga čuvam.

Pre 17 godina, na studijama za rad s mladima, imali smo zadatak da obavimo 30 radionica sa grupom mladih, obrađujemo razne teme, a za kraj školske godine, klinci su trebali, uz našu meku podršku, da naprave nešto. Odlučili su da se predstave kombinacijom snimljenih klipova,, nešto bi govorili na sceni, nešto su uradili kao kompjutersku prezentaciju. Odabrali su sedam tema, a jedna od njih je bila  ''Seksualna edukacija''.

Uradili su to ovako:

 

Bojana: Sa koliko godina ćemo započeti seksualne odnose?

Nemanja: To je odluka koju sami treba da donesemo. Pravo vreme je kada se      nađe prava osoba, bez obzira na godine!

Bojana: Ali! Punoletnim osobama je zabranjeno stupanje u seksualne odnose sa            osobama mlađim od 16 godina!

Nemanja: Gde onda nastaje problem?!

Bojana: Problem je kada se partneri nađu u situaciji u kojoj ne znaju šta treba a              šta ne treba raditi.

Nemanja: A šta ne smem da radim?

           

Bojana: Na prvom mestu je upotreba kontraceptivnih sredstava, u šta spadaju              kondomi, fenidani, spirala, dijafragma, antibebi pilule. Mislim da je najbolje da koristiš kondom, jer te štiti i od trudnoće i od polnoprenosivih bolesti... a i najlakše se nabavlja.

Nemanja: OK, to  znam! Ali šta ako se.... nešto desi?!

Bojana: Pa, devojke često koriste pilule za dan posle, ali njih treba popiti            najkasnije 72 sata nakon rizičnog odnosa, ali ne sme ih piti previše često jer sadrže veliku količinu jakih hormona.

Nemanja: Da li mora da ide zbog toga kod ginekologa? Šta ako je nedelja?

Bojana: Pa, ako ne stigne, neka kupi u apoteci i bar neka pročita uputstvo!

Nemanja: Hvala, sad znam šta treba da radim!

Bojana: Ali to nije sve! Najbitniju stvar nisi čuo! Treba da saslušaš partnera i da              razmisliš o njegovim željama i potrebama. I još nešto, neradi ništa protiv svoje volje i ne teraj nikoga da radi ono što ne želi!

Bojana je u međuvremenu doktorirala na psihologiji. 

Volela bih da se seća naših radionica...