Follow by Email

петак, 03. април 2020.

Prsli...


Jurim pre neki dan, uoči policijskog sata, da izvedem psa, kad mu inače nije vreme za šetnju i krajičkom oka vidim jedan bračni par - tu su negde oko 65 godina, da li manje ili više, ne znam. Godinama sa nama šetaju u parku, a poslednjih godinu-dve, baš aktivno šetaju, jer je muž imao nekakvu nesreću, šlog, šta li, pa mu je šetnja preporučena.

Nasmešim se i kažem u sebi 'hm... nisam ih videla'.

Ulazim u park i na prvom travnjaku, udaljenom 15 metara od njegovog stana, ugledam jednog 65+ sa svojim psom. Ne bi smeo da je tu, pa se ja opet nasmešim 'hm... pa šta će čovek...', javim mu se.

Nastavim, prilazeći dvema mojim kučkarkama koje na 4-5 metara udaljenosti idu i dovikuju se i stanem između njih. Jedna kaže: ''Vidi ovog matorog, opet je izašao, a pre neki dan ga je policija opomenula.''

''Pa šta će, čovek? Ko da mu izvede psa kad živi sam i ovo mu je 15 metara od spavaće sobe... nigde i nije otišao...''

Kad, viče on za nama:

''Ne smete više od dvoje da šetate!'' i sve onako, opasno - i ozbiljno - maše prstom.


Kako reče ono brat Isus o trunu i balvanu?
A ima i ona narodna ''o svom dvorištu''.

Нема коментара:

Постави коментар