Detinjstvo ima nebrojeno krajeva....

Moj tata je imao petoricu braće. Poslednji odoše moj otac i njegov najmlađi brat, pre dvanaest godina.

Ali nije ovo o njima.

Bilo je tu i šest jetrva.

DARA - MARA
KATA - NATA
MIRA - ZORA

Svi smo ovo izgovarali kao pesmicu.
I oni, i one, i nas dvanaest potomaka.

Ode i poslednja strina.
Iako je umrla u poznoj starosti, dobrano nadživevši i strica i sve ostale, pogodi me vest.

Pitam se zašto tako i zašto toliko?
I shvatim da je ona, svojim postojanjem, čuvala mrvice našeg detinjstva, sećanja da smo i mi nekad bili mali, da smo bili deca. I ne samo deca - nečija deca.