Follow by Email

субота, 25. април 2020.

Tanja

Otkad je uvedeno vanredno stanje, srećem u ulici jednu sitnu, lepu ženu s plavim koferom. Živi na ulici. Nikad joj se nisam obratila u strahu da joj ne narušim dostojanstvo koje nedvosmisleno nosi, uprkos okolnostima.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.

Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.

I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.

Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...

Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.

Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.

U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.

петак, 03. април 2020.

Detinjstvo ima nebrojeno krajeva....

Moj tata je imao petoricu braće. Poslednji odoše moj otac i njegov najmlađi brat, pre dvanaest godina.

Ali nije ovo o njima.

Bilo je tu i šest jetrva.

DARA - MARA
KATA - NATA
MIRA - ZORA

Svi smo ovo izgovarali kao pesmicu.
I oni, i one, i nas dvanaest potomaka.

Ode i poslednja strina.
Iako je umrla u poznoj starosti, dobrano nadživevši i strica i sve ostale, pogodi me vest.

Pitam se zašto tako i zašto toliko?
I shvatim da je ona, svojim postojanjem, čuvala mrvice našeg detinjstva, sećanja da smo i mi nekad bili mali, da smo bili deca. I ne samo deca - nečija deca.

Prsli...


Jurim pre neki dan, uoči policijskog sata, da izvedem psa, kad mu inače nije vreme za šetnju i krajičkom oka vidim jedan bračni par - tu su negde oko 65 godina, da li manje ili više, ne znam. Godinama sa nama šetaju u parku, a poslednjih godinu-dve, baš aktivno šetaju, jer je muž imao nekakvu nesreću, šlog, šta li, pa mu je šetnja preporučena.

Nasmešim se i kažem u sebi 'hm... nisam ih videla'.

Ulazim u park i na prvom travnjaku, udaljenom 15 metara od njegovog stana, ugledam jednog 65+ sa svojim psom. Ne bi smeo da je tu, pa se ja opet nasmešim 'hm... pa šta će čovek...', javim mu se.

Nastavim, prilazeći dvema mojim kučkarkama koje na 4-5 metara udaljenosti idu i dovikuju se i stanem između njih. Jedna kaže: ''Vidi ovog matorog, opet je izašao, a pre neki dan ga je policija opomenula.''

''Pa šta će, čovek? Ko da mu izvede psa kad živi sam i ovo mu je 15 metara od spavaće sobe... nigde i nije otišao...''

Kad, viče on za nama:

''Ne smete više od dvoje da šetate!'' i sve onako, opasno - i ozbiljno - maše prstom.


Kako reče ono brat Isus o trunu i balvanu?
A ima i ona narodna ''o svom dvorištu''.