Otkad je uvedeno vanredno stanje, srećem u ulici jednu sitnu, lepu ženu s plavim koferom. Živi na ulici. Nikad joj se nisam obratila u strahu da joj ne narušim dostojanstvo koje nedvosmisleno nosi, uprkos okolnostima.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.
Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.
I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.
Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...
Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.
Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.
U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.
Juče nam priđe, zatraživši cigaretu i pruži nam šansu da za nju, ipak, učinimo nešto...
....
....
Upita me zašto joj to činimo, a ja, retko bez teksta, odgovorim nekim zbunjenim sleganjem ramena, mrdanjem glavom i glupavim osmehom.
Dođem kući i Fejsbuk izbaci informaciju da je prošle godine štampan tekst ''Čini drugom..'' - naravno, ono što želiš da drugi čine tebi.
....
Otkako sam prvi put bila na Kaminu, prašinarila, spavala po zajedničkim sobama - svaku noć u drugom mestu, sa drugim ljudima, u drugim okolnostima, otkako sam sve što mi je potrebno nosila u rancu i stalno odbacivala viškove jer mi je bilo teško da sve na leđima nosim, otkako sam otkrila u se, na se i poda se iz sasvim drugog ugla, otkako mi pojednostavljivanje postalo osnovni zadatak, otkako sam prepoznala i doživela tu slobodu da ne sjedim i mislim, već samo sjedim, otkako sam otkrila da u toj prašini, nedođiji, sedeći pokraj puta - konzervica tunjevine i bajat hleb imaju ukus raskoši, a miris sveže opranog veša vrhunac luksuza, otkad sam sa neznancima delila hranu, lekove, priču, pažnju - davala i primala lako, počela sam da menjam moj odnos prema ljudima bez doma.
I ponovo mi je jedini zaključak: nemamo mi pojma.
Koliko god da smišljam, tražim rešenje, želim da pomognem, shvatam da ne znam ništa. Onda krenem da se pomolim... pa stanem... Poželim joj dom - kakav? Onakav kakav je njoj potreban. Poželim joj mir - ona ga već ima. Poželim joj da je sita i naspavana - a reče mi maločas da je dobro spavala, a pored nje sam videla kesu sa uredno sliženim kutijama u kojima joj je hrana...
Danima se molim za kišu da nam osveži drveće i rastinje u dvorištu, a sad govorim ne, ne, ona je napolju.
Policijski je sat - ja sam u svojoj sobi sa mnoštvom nesređenih misli, a ona je u parku u svom miru i svojoj slobodi.
U mojoj glavi sve sama pitanja, a ona izgleda kao osoba koja zna odgovore.
A možda ni to nije tačno.
Nemam pojma.
