Follow by Email

среда, 22. јун 2016.

Jel?

Podstaknuta nekom ko,šijskom zavrzlamom, setih se i napisah:

Al' neverovatne su te komšijske priče... Kad sam se doselila, i kada je mama čula ko stanuje iznad mene, reče mi ''Pozdravi ga puno i pitaj za sestru od strica, Danicu... Mi smo njenog rođenog brata krili 41. u Sarajevu, mjesec dana...'' - Ja očarana pričom jedva dočekam da se povežem s komšijama, reko' vezuje nas priča od pre 64 godine, skoro kao za roman ili film... a komšija 'ladno ''Jel?'' i ode.

уторак, 21. јун 2016.

Nedostaje...

Danas bi, da nije žurio - kao i uvek - Luka slavio pedesetsedmi rođendan. Okreni-obrni, natera mi suze na oči. Uvek je bilo tako - sa njim i zbog njega, ili da se smeješ ili da plačeš. Dosadno nikad nije bilo...
I setih se kako je kad je imao 46, govorio da ima pedeset, kad je imao 53 - šta će on meni u mojih šezdeset godina da soli pamet i priča - govorio je. Ja ga pitala:  ''Odakle ti, majke ti, šezdeset, ne lupetaj... ''
A imao ih je uvek stotinu, ako ne i hiljadu.

*****
I naravno, za upisati sva sećanja potrebno je isto toliko.

A pamtim dobro... i uvek me fascinira kad je šta započelo, da li je započelo kad je krenula realizacija, kad se rodila odluka, kad se rodila želja, ili mnogo pre, još nesvesno, kad nije ni stiglo da se probije do misli...
Na današnji dan sam, pre četiri godine, pošla na Kamino po prvi put. Priča o Kaminu mi se provlači kroz mnoge druge, pa tako i o Luki i njegovom rođendanu, ali i odlasku...

Kada sam mu rekla kada krećem, iako je svesrdno pomagao oko puta, rekao mi je: ''Pa da, tebe baš briga što ću ja tada verovatno biti na operaciji...'' Odgovorih: ''Nećeš...'', odbajah svoje, nismo o tome više pričali, ali nije otišao na operaciju, nije bilo potrebe.
Ja odoh na put. Kada se ja ne bih javila, bio bi u panici: ''Mala, javljaj se, nemoj da brinem...''
Bio je ponosan i srećan, svi njegovi prijatelji mi rekoše da ih je davio mojim kilometrima, uspesima... bio je razočaran kad je shvatio da sam se mučila i da mi to baš nije bilo lako iskustvo, verovao je da ja to mogu jer sam prirodno jaka, verovao je jače od mene...
I kada je umro, shvatila sam da je to moje hodočašće, za njega bila najlepša i najbolja stvar koja mu se desila u poslednjoj godini života. Rastuži me ta misao, a opet,..

*****
I mora nastavak... Trojstvo.

Kako sam navikla da milima i dragima palim u kući sveće kad god pomislim da treba, juče sam, žute sveće palila za Luku. Žute, sa mirisom vanile. Nekako su mi baš odgovarajuće za njega.
I tako sagore jedna. Učini mi se malo. Upalim i drugu. I ona je gorela više od dva sata.
I to mi se učini malo, moram i treću.
Kada je treća dogorevala, već je bilo oko ponoći, ja u drugoj sobi čujem prasak. Skočim i imam šta da vidim - staklena posuda u kojoj je sveća bila, prsla na dva dela, pa poskočila, prevrnula sveću i vosak se proli po polici, praveći veliki plamen. Dohvatim mokrukrpu, ugasim, počistim, oribam i pomislim - E, Lukice, ni sad ne miruješ! Neka si se ti to meni javio, da znam da si tu.
Haos majstor - bio i ostao!



четвртак, 16. јун 2016.

Sve je dobro

Javlja se Marko iz autobusa. Putuje od juče i nadomak je Hamburga. Šalje mi i sliku kako je podigao noge u vazduh i kako oseća blaženstvo. Kaže:
''Ja bih kuće, kola... a sad me noge podsetiše da sam srećan...''
Odgovaram mu:
''Da, da... kažem ja da se sve ipak svede na 'u se, na se i poda se'...''
I stvarno tako mislim - krenemo od toga da nam sve, baš sve treba... ja, meni, daj... i onda polako kad to sve, i meni i dalje ostavlja praznine, počnemo da obraćamo pažnju na sitnice, na male stvari, na istinska zadovoljstva i shvatimo da je to ono što nam je dovoljno.... To, osnovno, a ostalo može i ne mora. I dalje želimo, i dalje radimo, i dalje stvaramo, i dalje težimo i višem i boljem, ali ta lampica 'u se, na se, i poda se' stalno gori i podseća - sve je dobro.

Nema zaborava

Prođe mi kroz misli maločas... Mama je imala jednog kolegu, zvao se Žika Golubović. Jednoga jutra, bila sam dosta mala, i biće da sam bila bolesna pa me mama povela kod lekara. Naiđe on, iz dečje perspektive ogroman, sed, zalizan sa zlatnim okvirom naočara. Sagne se, uštine me za obraz i kaže mi:
''Na koga si ti tako lepa? A? I ti i brat..? Na ovo dvoje ružnih ljudi nisi sigurno...''
Prolazile su godine, a na pomen njegovog imena bih se uvek namrštila.
Porasla sam i to jednog dana, saopštila mami. Nasmejala se i objašnjavala kako je on divan čovek i kako se šalio. Da, da, šalio se, ali mu to nisam oprostila.
I opet su prolazile godine i čula sam da je umro. Mami je bilo mnogo žao, a ja sam bila ravnodušna, načisto ravnodušna. Nisam mu zaboravila.