Prođe mi kroz misli maločas... Mama je imala jednog kolegu, zvao se Žika Golubović. Jednoga jutra, bila sam dosta mala, i biće da sam bila bolesna pa me mama povela kod lekara. Naiđe on, iz dečje perspektive ogroman, sed, zalizan sa zlatnim okvirom naočara. Sagne se, uštine me za obraz i kaže mi:
''Na koga si ti tako lepa? A? I ti i brat..? Na ovo dvoje ružnih ljudi nisi sigurno...''
Prolazile su godine, a na pomen njegovog imena bih se uvek namrštila.
Porasla sam i to jednog dana, saopštila mami. Nasmejala se i objašnjavala kako je on divan čovek i kako se šalio. Da, da, šalio se, ali mu to nisam oprostila.
I opet su prolazile godine i čula sam da je umro. Mami je bilo mnogo žao, a ja sam bila ravnodušna, načisto ravnodušna. Nisam mu zaboravila.
''Na koga si ti tako lepa? A? I ti i brat..? Na ovo dvoje ružnih ljudi nisi sigurno...''
Prolazile su godine, a na pomen njegovog imena bih se uvek namrštila.
Porasla sam i to jednog dana, saopštila mami. Nasmejala se i objašnjavala kako je on divan čovek i kako se šalio. Da, da, šalio se, ali mu to nisam oprostila.
I opet su prolazile godine i čula sam da je umro. Mami je bilo mnogo žao, a ja sam bila ravnodušna, načisto ravnodušna. Nisam mu zaboravila.
Нема коментара:
Постави коментар