Follow by Email

петак, 22. септембар 2017.

Dobra si ti...

Na današnji dan, pre devet godina, poslednji put sam se videla s ocem. Oboje smo, nekako, znali da je poslednji, i oboje smo, sa svoje strane, učinili sve da bude lep i za pamćenje.

Dočekao me je umoran, a na moje pitanje, sa već uigranim osmehom i galamom: ''šta je, bre, ovo...?'', mirno mi reče ''Umiranje, Maco, umiranje...''
Ni brat, ni mama, prisutni, to nisu čuli, kao da je samo meni bilo namenjeno, kao da ja znam šta ću s tim... Iako nisam znala, i nisam želela da znam, odlučila sam da vreme sa njim provedem najbolje moguće.

Da ni on ne primeti - ali sam sigurna da je osećao i znao, bacila sam se na sve moguće tehnike koje znam. Ruke su mu bile samrtno hladne - hajde Maco energizuj ga, zagrej ga... Nakon pet minuta dotaknem ga, kao usput za ruku, a ona topla. Uh, radi... Kroz par minuta opet - hladne ruke. Nastavim da 'bajam'... zgrejem ga opet. posle tri grejanja i hlađenja, shvatim da moj tata sve lako prima, ali nema više tog jezgra u njemu koje može i da sačuva to što primi...

U međuvremenu dođe i lekarka da mu da neku terapiju... Leži on, a ja 'radim'... Odluči on da ustane - vau, ovo radi, super je, opet prima šta mu šaljem.

Sedimo za stolom i meni pade na pamet da priupitam:
''Pije li se u ovoj kući nešto? Hoćemo li da popijemo jednu uzdravlje?''
Mama zbunjena, gleda me u čudu, a tata kaže
''Da znaš da bismo mogli... '', pogleda u brata i zatraži da nam naspe 'onu njihovu, domaću'.

Nazdravismo, mami drhti i ruka i glas, a tata otpi pola, pa sa čašom u ruci, iskrete glavu malo u stranu i onako, klimajući, reče mi:
''Da znaš, dobra si ti...''
Nasmejem se i pitam ''Jel???'' a on nastavi ''Jesi, jesi... ja sam mislio da si ti malo otišla, ali si dobra...''

To što sam ja malo 'otišla', to je zato što sam se uvek smejala, šalila i lako prelazila preko mnogih priča o problemima; na sahranama i u posetamu po bolnicama uvek bih donosila vedrinu, neočekivanu na takvim mestima... I što sam ga jednom ranije, sludela  pred operaciju žuči, napravivši gaf i poslavši ga u operacionu salu s pitanjem ''Da li je ovo moje dete normalno???'' umesto s brigom i strahom.

To ''dobra'' od mog oca, bilo je najviše što je mogao reći, čvrsto uveren da decu ne valja mnogo grditi, ali ni mnogo hvaliti. To njegovo dobra, ima vrednost ordena, zlatne medalje ili Oskara... Hvala, tata.