Follow by Email

четвртак, 26. децембар 2013.

Najduži put...

... od tačke D do take G - u prevodu 'od dupeta do glave'

Pripremam se za nastupajuću godinu i za seminar na istu temu, i u obavljanju nekog banalnog poslića, proleti mi kroz glavu: ''Pa prošle godine si ostvarila jedan od svojih životnih snova, a u moru drugih dešavanja, nisi toga bila u potpunosti svesna...''

Hmm, u trenucima jakih dešavanja, tužnih ili radosnih, nismo u stanju da ih proživimo - što zbog racionalizacije što zbog stvari koje uslede i jednostavno ih poklope. Tako je meni sinulo maločas - to kad nam sine, to nije nešto što ne znamo, već nešto što saznamo (ili spoznamo) na drugačiji, celovit način, nešto što ja zovem znanjem na ćelijskom nivou, kada svaka ćelija našeg bića zna.






I to je to! Nema dalje.


четвртак, 25. јул 2013.

Santiago de Compostela


Danas sam htela da slavim - ne bučno, onako u sebi i sa sobom.
Htela sam da sređujem beleške, slike, da napišem nešto, da se podsetim prošlogodišnjeg današnjeg dana, da se odvedem na piće, da odem do Svetog Marka, da...

Danas je Sveti Jakov. U ime tog sveca, milioni ljudi već vekovima odlaze na hodočašća severnom Španijom do mesta gde je sahranjen - u Santjago de Kompostelu. Znalci tvrde, da je njegov grob na skrivenijem mestu u Galiciji, ali to i nije toliko bitno. Ogromna nada, verovanje, posvećenost i radost hodočasnika, i od kamenoloma bi napravili svetilište, a kamoli kada tu čudesnu energiju donesu u Katedralu u Santjagu, odslušaju misu za pelegrine, zagrle pozlaćen kip Svetog Jakova, podele smeh i suze na kamenom pločniku Trga.

Prošle godine sam želela da se na Praznik nađem u Santjagu, no, nije mi pošlo za nogama. Išla sam sporije nego što sam planirala i tako sam taj dan dočekala u mestu Hospital de Condesa, deleći portu crkvice sa dve starije Dankinje - pod vedrim nebom.

U zoru sam pošla dalje i srela benediktinskog monaha koji se spremao za odlazak u O Sebreiro, galicijsko središte puta. Tražim reči da opišem mesto, ali mi izmiču. Svaka mi je patetična, bleda ili glupava. Dakle, bez opisa. Zajedno smo odgledali svitanje, razmenivši po neku reč i rastali se.

Stigla sam do Alto do Pojo, najviše tačke, potom do Alto de Roko i najlepšeg spomenika pilgrimima, pa kamenitim stazama, pokraj kestena starog 1000 godina, do Triakastele. Popodnevni pljuskovi, zadržali su me čitavo popodne u svratištu, jer su okolni restorani bili zatvoreni zbog praznika. Pamtim Alisiju, Španjolku, koja mi je iz udaljenog bara donela nes kafu.

Spavanje na kamenim pločama, Elizabeta i Nine - Dankinje, monah, Alisija - deo su niza sećanja - slavlje na vrhu, hodanje i pentranje, jedan uspon pod vertikalom (preterujem, naravno!), poslednje mesto u albergeu - za mene, viševekovne šume, slojevite stene, osećaj da sam malešna, nevažna i mlada pred njihovim trajanjem i veličinom... i svašta još izvire iz sećanja.

Noćas nisam mogla da spavam - otvorila sam riznicu, i slike su se ređale. Čudan osećaj ih je pratio. Nije praznina, već nekakav izostanak radosti. Nije mi bilo jasno zašto - a onda sam, pred isključenje računara, pogledala na sajt vesti, da vidim kolika je temperatura i pogled mi je pao na naslov: ''Tragedija u Santjagu''....

I otišla sam do Svetog Marka... i izvela sebe na piće... i sređujem beleške...
Galicija žali... Žalim i ja.

уторак, 16. април 2013.

Susret 2

Sinoć, šetajući parkom, Malac taman da digne nogu na kese sa stvarima jedne žene koja se spremala da zaspi na klupi i pokrivala se jaknom, viknem na njega da to ne uradi, nasmešim se ženi.i poželim dobar san.

Danas, prilazim i ona me primeti... pogleda u mom pravcu, usput čupkajući grudvice sa džempera, onako ženski, kao da je kod kuće i posprema ormane... i kad sam konačno prišla i poželela joj dobar dan - uzvrati mi, toplo, i reče da nije bila sigurna da li sam to ja od sinoć.
Upitam je da li mogu bilo šta da uradim za nju, a ona reče:
''Samo da mi kažete 'dobar dan'.... i ja vama.''


уторак, 19. март 2013.

Pa?

Sve češće imam potrebu da kažem ’’Ćuti dok ja pričam’’. Jednoj prijateljici rekoh pre neki dan ’’Napuni usta vodom dok ja govorim’’.

Ne, nisam arogantna, nisam autoritet, al ako me pitaš, sačekaj odgovor. Ako me pitaš i kao tražiš savet, saslušaj ga.

Viđam svakodnevno kako ljudi oduševljeno prepričavaju razne mudrosti i dele ih drugima - iako jasno vidim da ih ni okrznule nisu.

Jedna mudrost je i ona ’’zašto čovek ima dva uva a jedna usta?’.
Da, svi bi se saglasili.
Pa u čemu je problem da je poslušaju i primene?

среда, 06. март 2013.

Ko je Marija?

Danima me svrbe prsti i danima mi se dešavaju raznorodne stvari - htela bih da ih pribeležim, spojim, uvežem... Počnem, pa obrišem. Skačem s teme na temu, putujem u mislima i kroz razne poslove - u prošlost i budućnost, završavam neke davno započete i konačno shvatam neke davno završene stvari.

Između ostalog, pokušavam da po imenu i prezimenu, prizovem sva sećanja na jednu ženu iz prethodnog života. Sem simbolike i obaveze, ništa mi, iz realnog življenja, ne dolazi u svest. Dignem ruke, kažem 'ok, valjda tako treba...' al' ponovo racio traži odgovore. Ko je bila ta žena?

Mora biti da je bila sama.
Mora biti da je bila dobra.
Mora biti da je vredela.
To znam zasigurno.
Jer zašto bi, inače, mama preuzela obaveze oko njene sahrane i bila nosilac prava njene večne kuće, kolumbarijuma na Topčiderskom groblju?

A opet, samo njeno ime i prezime tupo odjekuju u mojim arhivama sećanja - ne sećam se ničega u vezi te žene. Sada, po podacima znam da je živela 64 godine. Nedostatak informacija, govori da nije bila toliko važna i bliska mami, jer znali bismo više. Nije pominjala ni obaveze prema tom večnom domu. Možda je zaboravila? Sumnjam, mama je pamtila kao slon.

Bilo kako bilo, tek na mamino ime stiže opomena za dug... Tako saznam za 'vlasništvo', i počnem da se lomatam u sebi. Dobro, dug moram platiti - ali šta dalje? Nastaviti sa plaćanjem ili dopustiti da se to mesto isprazni, preproda, a urna...? Plaćati dalje, za nepoznatu ženu, dok mnogi živi trebaju pomoć?

Plaćati zbog nje? Ili mame?
Zbog sebe.
Da, uvek je zbog sebe.

Marija, gde god da si, plovi s mirom (kako ovo napisah, shvatim, moglo je i 's Mirom - mama Mirom'). Idemo dalje... moram saznati ko si.
Sad ću to polako - kuća je bezbedna do 2019.


петак, 18. јануар 2013.

dva'es plus dva'es plus dva'es plus...

e, zove čovek danas i pričamo dva'es minuta i pita kad može da dođe do kancelarije?
pitam ga 'a zašto?'
'pa da popričamo...'

'pa pričamo...'

петак, 04. јануар 2013.

Setih se ovog...

Motivacija

Dođe momak od 15 godina, kod mene, usred leta,  da mu pomognem oko učenja,jer je trebalo da spremi nekoliko ispita da bi prešao iz škole u drugu školu, koju je odabrao. Na kraju priče, da ga ne bih smarala da dolazi po vrućini, kažem mu da mi mejlom pošalje po pet glavnih motivatora i domotivatora, vezanih za učenje.
- Jel' ti jasno šta treba da napišeš?
- Jeste.
- Ok.
Prolaze dani... nakon sedam dana pozovem majku da pitam gde je klinac, što se ne javlja?
- Jao, otišao je na sportske pripreme, vraća se za sedam dana.
Istog dana, stiže i sms od klinca, najpristojnije me obaveštava kad će doći i da će mi onda pisati.
Prođe tih sedam dana i stiže od njega mejl:
-Stvarno sam mnogo razmišljao i ne mogu da smislim koji su mi to motivatori i demotivatori. Ja imam samo koncentratore i dekoncentratore.

- Ok, pile... napiši ti meni pet koncentratora i pet dekoncentratora.