Danima me svrbe prsti i danima mi se dešavaju raznorodne stvari - htela bih da ih pribeležim, spojim, uvežem... Počnem, pa obrišem. Skačem s teme na temu, putujem u mislima i kroz razne poslove - u prošlost i budućnost, završavam neke davno započete i konačno shvatam neke davno završene stvari.
Između ostalog, pokušavam da po imenu i prezimenu, prizovem sva sećanja na jednu ženu iz prethodnog života. Sem simbolike i obaveze, ništa mi, iz realnog življenja, ne dolazi u svest. Dignem ruke, kažem 'ok, valjda tako treba...' al' ponovo racio traži odgovore. Ko je bila ta žena?
Mora biti da je bila sama.
Mora biti da je bila dobra.
Mora biti da je vredela.
To znam zasigurno.
Jer zašto bi, inače, mama preuzela obaveze oko njene sahrane i bila nosilac prava njene večne kuće, kolumbarijuma na Topčiderskom groblju?
A opet, samo njeno ime i prezime tupo odjekuju u mojim arhivama sećanja - ne sećam se ničega u vezi te žene. Sada, po podacima znam da je živela 64 godine. Nedostatak informacija, govori da nije bila toliko važna i bliska mami, jer znali bismo više. Nije pominjala ni obaveze prema tom večnom domu. Možda je zaboravila? Sumnjam, mama je pamtila kao slon.
Bilo kako bilo, tek na mamino ime stiže opomena za dug... Tako saznam za 'vlasništvo', i počnem da se lomatam u sebi. Dobro, dug moram platiti - ali šta dalje? Nastaviti sa plaćanjem ili dopustiti da se to mesto isprazni, preproda, a urna...? Plaćati dalje, za nepoznatu ženu, dok mnogi živi trebaju pomoć?
Plaćati zbog nje? Ili mame?
Zbog sebe.
Da, uvek je zbog sebe.
Marija, gde god da si, plovi s mirom (kako ovo napisah, shvatim, moglo je i 's Mirom - mama Mirom'). Idemo dalje... moram saznati ko si.
Sad ću to polako - kuća je bezbedna do 2019.
Između ostalog, pokušavam da po imenu i prezimenu, prizovem sva sećanja na jednu ženu iz prethodnog života. Sem simbolike i obaveze, ništa mi, iz realnog življenja, ne dolazi u svest. Dignem ruke, kažem 'ok, valjda tako treba...' al' ponovo racio traži odgovore. Ko je bila ta žena?
Mora biti da je bila sama.
Mora biti da je bila dobra.
Mora biti da je vredela.
To znam zasigurno.
Jer zašto bi, inače, mama preuzela obaveze oko njene sahrane i bila nosilac prava njene večne kuće, kolumbarijuma na Topčiderskom groblju?
A opet, samo njeno ime i prezime tupo odjekuju u mojim arhivama sećanja - ne sećam se ničega u vezi te žene. Sada, po podacima znam da je živela 64 godine. Nedostatak informacija, govori da nije bila toliko važna i bliska mami, jer znali bismo više. Nije pominjala ni obaveze prema tom večnom domu. Možda je zaboravila? Sumnjam, mama je pamtila kao slon.
Bilo kako bilo, tek na mamino ime stiže opomena za dug... Tako saznam za 'vlasništvo', i počnem da se lomatam u sebi. Dobro, dug moram platiti - ali šta dalje? Nastaviti sa plaćanjem ili dopustiti da se to mesto isprazni, preproda, a urna...? Plaćati dalje, za nepoznatu ženu, dok mnogi živi trebaju pomoć?
Plaćati zbog nje? Ili mame?
Zbog sebe.
Da, uvek je zbog sebe.
Marija, gde god da si, plovi s mirom (kako ovo napisah, shvatim, moglo je i 's Mirom - mama Mirom'). Idemo dalje... moram saznati ko si.
Sad ću to polako - kuća je bezbedna do 2019.
Нема коментара:
Постави коментар