Danas sam htela da slavim - ne bučno, onako u sebi i sa sobom.
Htela sam da sređujem beleške, slike, da napišem nešto, da se podsetim prošlogodišnjeg današnjeg dana, da se odvedem na piće, da odem do Svetog Marka, da...
Danas je Sveti Jakov. U ime tog sveca, milioni ljudi već vekovima odlaze na hodočašća severnom Španijom do mesta gde je sahranjen - u Santjago de Kompostelu. Znalci tvrde, da je njegov grob na skrivenijem mestu u Galiciji, ali to i nije toliko bitno. Ogromna nada, verovanje, posvećenost i radost hodočasnika, i od kamenoloma bi napravili svetilište, a kamoli kada tu čudesnu energiju donesu u Katedralu u Santjagu, odslušaju misu za pelegrine, zagrle pozlaćen kip Svetog Jakova, podele smeh i suze na kamenom pločniku Trga.
Prošle godine sam želela da se na Praznik nađem u Santjagu, no, nije mi pošlo za nogama. Išla sam sporije nego što sam planirala i tako sam taj dan dočekala u mestu Hospital de Condesa, deleći portu crkvice sa dve starije Dankinje - pod vedrim nebom.
U zoru sam pošla dalje i srela benediktinskog monaha koji se spremao za odlazak u O Sebreiro, galicijsko središte puta. Tražim reči da opišem mesto, ali mi izmiču. Svaka mi je patetična, bleda ili glupava. Dakle, bez opisa. Zajedno smo odgledali svitanje, razmenivši po neku reč i rastali se.
Stigla sam do Alto do Pojo, najviše tačke, potom do Alto de Roko i najlepšeg spomenika pilgrimima, pa kamenitim stazama, pokraj kestena starog 1000 godina, do Triakastele. Popodnevni pljuskovi, zadržali su me čitavo popodne u svratištu, jer su okolni restorani bili zatvoreni zbog praznika. Pamtim Alisiju, Španjolku, koja mi je iz udaljenog bara donela nes kafu.
Spavanje na kamenim pločama, Elizabeta i Nine - Dankinje, monah, Alisija - deo su niza sećanja - slavlje na vrhu, hodanje i pentranje, jedan uspon pod vertikalom (preterujem, naravno!), poslednje mesto u albergeu - za mene, viševekovne šume, slojevite stene, osećaj da sam malešna, nevažna i mlada pred njihovim trajanjem i veličinom... i svašta još izvire iz sećanja.
Noćas nisam mogla da spavam - otvorila sam riznicu, i slike su se ređale. Čudan osećaj ih je pratio. Nije praznina, već nekakav izostanak radosti. Nije mi bilo jasno zašto - a onda sam, pred isključenje računara, pogledala na sajt vesti, da vidim kolika je temperatura i pogled mi je pao na naslov: ''Tragedija u Santjagu''....
I otišla sam do Svetog Marka... i izvela sebe na piće... i sređujem beleške...
Galicija žali... Žalim i ja.
Нема коментара:
Постави коментар