Mangupi prošlog veka

Beše to davno, pre pola veka.
O, kako to teško zvuči.:)

Dođe na kafu mamina tetka. Mama je bila stara za mene - dete, a tek njena tetka... Pritom, zvali su je Beba, a bila je baba. Nelogično. A tek što je bila neozbiljna, smešljiva, zabavna... Nezaboravna!
Imala je prozirno plave oči, koje su često bile pune suza - od smeha.

Priča i plače. Kašljuca i jedva ispriča:

Dve starije beogradske gospođe, njene komšinice - pa reče njihova imena, a mama klimnu glavom, zna ih, a u mojoj glavi, ako su starije od Bebe, onda su mnogo, mnogo stare - vraćale su se od treće, gde su otišle na popodnevnu kafu. Imale su i rukavice i šeširiće, prave predratne dame, od pre onog rata. Išle su, nesigurno, držeći se pod ruku.

Na uglu Baba Višnjine i Krunske - tada Proleterskih brigada - zaustave ih dva mangupa koja su gluvarila pokraj zidića. Iz čiste dosade. Tek se smrklo.

- Stanite! Gde ste bile? Zar vas nije strah da se šetate same po noći?

Pretrnule, stale su i nisu do glasa mogle da dođu.

Mangup ponovi pitanje, a jedna se odvaži da kaže da su bile kod drugarice.

- E, pa ne možete sad da prođete, zakasnile ste... 

- Ali... ali ... idemo kući... moramo kući...

- Možete da prođete samo ako nešto otpevate!

I jedna od njih, znate ono gospođa ta-i-ta, udova tog-itog, iz čuvene porodice te-i-te, drhtavim glasićem, počne da peva ''Višnjičica rod rodila...''

E, tu tetka Beba prsne od smeha i priča se završi.

A ja, evo decenijama, kad prođem tim putem ili čujem za baba Višnju, najpre na njh pomislim i malko se postidim što mi je smešno.