Uvek me iznenadi koliko smo sami sebi obični. Naravno, iznenade me i oni koji o sebi misle da su uber mensch, ali se njima retko bavim.
Poslednja tri meseca pratim čudesan napredak jednog sjajnog momka. Kad sam ga prvi čula i videla, opčinio me svojom energijom, lakoćom, jednostavnošću, bojom glasa, osmehom, bistrim pogledom, i pomislila sam kako je sjajan, gotovo savršen.
A onda, iz nedelje u nedelju - primećujem napredak. I svaki put kad mu izrazim divljenje, on se skromno zahvali. Drago mu je, znači mu, ali bi on želeo još bolje. On ta poboljšanja ne vidi. Svakodnevno je sa sobom i sebi je običan.
I to je dobro.
Zapravo, mislim da je dobro... sviđa mi se to.
A vama?
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Obećava :)
ОдговориИзбриши