Zašto?

Često kad čitam žučne komentare po netu, ili slučajno prisustvujem nekim političkim razgovorima u koja ljudi investiraju svoje emocije, pamet - a bez efekta, osim po svoje zdravlje - zapitam se zašto to čine?

Davnih dana se jedan prijatelj trajno naljutio na mene jer nisam htela da učestvujem u zajedničkom nerviranju zbog poskupljenja ulja! Pokušavao je da me uvuče u negativne emocije, srdžbu, a kad sam mu rekla da neću da se trošim na nerviranje oko gluposti, jer fakat, trošim manje od litre ulja mesečno, okrenuo se i otišao - da mi se nikad više ne javi.
(Imao je on skriveni razlog za takvo ponašanje, ali nebitno za ovu priču.)

Otada, kad god neko vrši pritisak na mene da se bavim nečim čime ne želim - setim se tog ulja....

Meni kao zaštita od takvih trošenja služi jedna kontrolna misao: kada bi mi ostalo 24 sata života, čime bih se bavila, šta bih radila, koga bih pozvala, sa kime bih provela to vreme?

Kada sam prvi put pročitala ova pitanja, uz sugestiju da uzmem papir i olovku i zapišem imena deset ljudi kojima bih se javila, osim blage neprijatnsti što treba da razmišljam o poslednja 24 sata života, zapravo sam se najviše iznenadila ispisanim imenima na papiru.

Istog trena sam pozvala prijateljicu, za koju pojma nisam imala da je u 'top 10' i samo joj rekla da je volim. Nasmejala se, rekla da voli i ona mene, i posle nekoliko razmenjenih rečenica, prekidosmo vezu. Narednih godinu dana, svako malo bih je pozvala da joj to isto saopštim. Viđale smo se u međuvremenu, ali sam joj tek posle godinu dana rekla zašto imam potrebu da je, s vremena na vreme, pozovem i kažem da je volim.

Večeras su mi moja kontrolna pitanja nekoliko puta prošla kroz glavu - šetajući parkom s prijateljicama kad se povela neka politička priča, otvarajući neke internet stranice - da l' da čitam ili ne čitam, menjajući kanale na televizoru...

Ne, ne dam svoje vreme, energiju i pažnju onome što mi ne bi bilo interesantno da mi je poslednji dan života. Ne dam!

Previše sam vremena potrošila na brige, nerviranja, nevažne stvari, nebitne ljude u prvih trideset godina života... Dugo sam učila da to ne radim, da se ne hvatam u kolo neproduktivnih, destruktivnih, negativnih priča i konačno - naučila.

Ne više. Hoću samo lepo, korisno, zabavno, poučno, konstruktivno, veselo. Tačka.

*****

Prisetih se jedne Selimovićeve. Nisam sigurna da sam citat u slovo upamtila, otprilike ide ovako:

Vesela je.
To je dar.
Nije njena zasluga što ga ima, već što ga ne krije.

:)