Mnogo volim priče - kratke, istinite, lepo prepričane ili ispričane. I napisane volim, no mi uvek žao što ja ne umem da ih tako lepo napišem, kako ih rukama i nogama, intonacijom, gestikulacijom i mimikom ispričavam.
A nekako najviše volim priče - romane - a pre toga ono, a posle toga ovo... I volim priče posle kojih jedno vreme nema šta da se priča. Sve zaokruženo, sve rečeno. Priča kao životna lekcija, posle koje mi ostaje samo da je se setim u pravom trenutku - i primenim.
Tako sam sebi napravila priču o nauku koji sam dobila od svog oca - bez reči:
Kako sebi napraviti mogućnost izbora i osećaj obilja.
U nekoj od onih kriznih godina, moji roditelji penzioneri, oboje pušači... cigarete štete kućni budžet, a i nema nekog izbora za kupiti, prebace se na najjeftinije, prilično loše. Pritom, tata posadi nekoliko stabljika duvana, probe radi i pronađe nekog trgovca koji je donosio hercegovački meki duvan. Doputuje moj brat iz inostranstva i donese tri šteke dooobrih cigareta. Donese i meni.
Posle nekog vremena, ja moje potamanila odavno, odlazim kod mojih, a ispred tate: stranske, domaće i zamotane. Svaki put kad krene da zapali cigaretu, a on bira: sad ću ovu. I u njoj uživa. Sledeći put, zastane, odluči se za drugu.
I tako moj otac, bogataš, vazda mog'o da bira, a ja prestadoh da kukam - te skupo, te nema, te loše...
Mnogo mu hvala na ovoj lekciji. :)
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар