''And don't forget...''

Danas je u Santjagu fešta. Sveti Jakov. Sigurno se sprema fascinantna predstava, vatromet, performansi na svakom ćošku. Pre dve godine sam, izjutra, popila kafu ’za poneti’ na Trgu, sedela u miru čekajući ugovoreno vreme za susret sa Džerijem.

On je sošao mirišljav, u novoj košulji, s novim šeširom, sređen, a ja natopljena svim mirisima prethodnih mesec dana. Istog trena sam shvatila da ne namerava da hoda, iako smo se dogovarali do odšetamo skupa do okeana. Sitnica, još 120 kilometara za četiri dana.

Ponudio mi je da prespavam kod njegovih prijatelja u stanu. Nakon kratkog razmišljanja, zahvalim se, ipak je bolje da nastavim dalje. Znam da ukoliko ostanem u mestu dve noći, neću ni nastaviti ka Finistereu. A da se ujutru, posle neprospavane noći, iz nečijeg stana izvlačim u pet sati kao kakav lopov, ne priliči mi. Popismo još jednu kafu i on me isprati kilometar van grada.

Sećam se, otkačio mi se jedan štap s ranca i napravio mi ozbiljnu povredu na listu... i tu smo stali. Reče: ’’Ja ću sad da se vratim, a ti biraj šta želiš da ti poklonim, ovu narukvicu ili ovu ogrlicu...?’ Stavila sam ruku na ogrlicu, tačnije na privezak, i rekla ’’Nju si nosio prošle godine...’’ i taman da kažem da je ona njegova i da neću nju, a da mi je narukvica nepraktična... on, ne sačekavši kraj rečenice, skinu ogrlicu i stavi mi je oko vrata. I kao zaključak na naš prethodni razgovor, reče:
’’And don’t forget – You are free!’’

....

Sada sam je,u znak sećanja, upravo stavila oko vrata.

Dragi prijatelju, hvala na podsećanju!