E sad se setih kako sam pre dva'es godina provodila dane sedeći u jednom kafiću gotovo ceo bogovetni dan. Tu mi je bila i kancelarija, jer mi je na dvadeset metara odatle bila radnja, tu sam se sastajala s prijateljima i rođacima, tu se dešavalo sve.
Ali ono što me je setilo tog doba i tog kafića je ekipa koja je stalno tu bila. Dočekivali smo i ispraćali ljude, a u međuvremenu smo ogovarali sve redom. Pre nego što će stići, i pošto odu.
Potpuno nesvesno, ostajala sam sve duže, do fajronta. I polako, dolazila sve ranije.
Rek'o bi čovek, baš mi se dopadalo. A nije.
Ostajala sam do kraja da mene ne bi ogovarali kad okrenem leđa, i dolazila ranije, da im ne bih dala prostora za ogovaranje.
Tada smo bili u velikim dugovima - jedan zelenaš me je gotovo svakodnevno izbacivao iz ravnoteže, jedan bračni par u ekipi je bio pred razvodom, jedna dama u totalnom haosu nakon teških životnih udaraca... sve u svemu, ekipa koja bi itekako imala posla oko samih sebe - ali ne, mi smo se bavili drugima, nalazili svima mane, ponašali se kao da smo najlepši, najpametniji, najplemenitiji i najčestitiji ljudi, ikad postojeći.
Jednog dana, odlučim da ostanem kući i da peglam. Muž je bio zblanut mojom odlukom, ali ok, ostani. Vratio se kasno, posle fajronta, besan i crven u licu, nešto su se isposvađali, nevažno radi čega...
Nakon nekog vremena rešim da završim svoje školovanje. Vrlo pažljivo saopštim ekipi, znajući da je u to vreme kupovine svega i smanjene vrednosti - učenje bilo na poslednjem mestu na lestvici popularnosti.
Kako me je bivalo sve manje u kafiću, počele su priče i teška ogovaranja. Ono čega sam se plašila - sada mi se dešavalo. Uz mnogo dodatog, izmišljenog, iskonstruisanog. Sećam se samo ''Šta ona misli??!? Misli da je bolja od nas?!? Šta se sad pravi...?!?''
Ništa nisam mislila. Učila sam. Sve od početka: da učim, da gradim sebe, da pričam sa sobom, da postižem svoje ciljeve, da ostvarujem svoje zamisli i želje, da stanem ispred i iza sebe i da tražim društvo onih koji će me podržati, naučiti, ulepšati mi dan, znati da se raduju sa mnom, i to ne samo radi mene. Često radosti radi.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар