HOĆU VODE!!!

Davno, kada je moj brat od tetke imao šest godina, dođe tetka iz Splita s njim u posetu... Bio je prelep, živahan, pomalo razmažen, ali škorpionski precizan, još kao dete.

U nekom trenutku, ožedni i zatraži vodu.
Moja mama, predusretljivo:
''Hoćeš da ti tetka da sok?'
''Ne, hoću vode.''
''Ima tetka divan sok od zove, hoćeš da ti umutim jedan?''
''Ne, hoću vode...''
''A hoćeš da ti tetka umuti sok od višanja, znaš  kako je lep...''
''Neću! Hoću vode.''
''A hoćeš da ti tetka umuti s kiselom vodom sokić?''
''HOĆU VODEEEEE!!!!''
''Dobro, šta vičeš...?'' reče mama razočarano i ode po čašu vode.
.............

Često se u životu setim te scene.
I poželim da vrisnem, kao i mališa onomad.

Dvesta dindži

Već više od godinu i po dana, s jednom prijateljicom redovno odlazim na piće, kolače, klopu... Stalno jedna drugu 'vodimo' i prepiremo se oko plaćanja - no prepirka se brzo završi rečenicom 'ali ja ovaj put imam jači razlog'.

A razlozi su nam različiti: nekad je to uspešno obavljen posao, nekad tek dogovoren posao, nekada dobra vest, nečiji rođendan... Jednom je zaređala da časti uvek s istim razlogom - dobila je vrednu nagradu, te onda: častim, javili su mi... častim, objavili su... častim, primila sam...

Danas sam ja imala jači razlog - objavljena su mi dva teksta, u dva različita, značajna medija.
I, dok smo pauzirale jedući energetske bombe od kolača, podseti me:

'A Margi, je l znaš otkad nam je sve krenulo? Sećaš se tvojih dvesta dindži?'

I reših da o tome napišem.

Jedne večeri, kasnije no obično, pošto sam se negde zadržala, utrčim u kuću da hitno izvedem pse napolje. Protrčim hitro kroz dugačak haustor, uletim u kuću, pokupim pse i jednako tako hitro, kroz haustor ...

Približavajući se izlazu, ugledam na podu novčanicu. Proleti mi radosna misao 'dvesta dindži - sreća!!!' ... i dok sam se saginjala da ih pokupim, shvatim da je to moja novčanica od 200 dinara koja mi je ispala iz džepa dok sam ulazila i vadila ključeve.

'Nema veze' - pomislih - 'ipak je sreća... izgubila, pa pronašla... sreća, nego šta!'

Da mi opet ne bi izletela iz džepa jakne - stavim je u džep farmerki i odem u šetnju.
Sutradan uveče, oblačeći ih, gurnem ruku u džep i ponovo pronađem novčanicu. Radovala sam se kao malo dete, kao da sam stvarno pronašla nekih novih čudesnih dvesta dinara.

Nakon nekoliko dana, prijateljica pronađe veću sumu u koverti u dnu svog plakara, i odmah mi javi. Reče: 'E, nemoj onih dvesta dindži da trošiš nikada, molim te... ako ti zatreba, daću ti, ali ih ne diraj. Vidiš da su prizvale ove moje pare!'

Znamo, a znale smo i tad - našla bi ona one novce i bez mamca, ali se nekako sve lepo skockalo...
I da, danas me podseti na sva ta dešavanja...

A mojih dvesta dinara stoji spakovano na dnu jedne metalne kutije - koja od tada nikada nije oskudevala u novčanicama.
Većim od dvesta dindži.

:)

Moram da se hvalim... mo.ram! :)))

Napisala sam ovih dana jedan tekst o Silva metodu i pre slanja urednici i objavljivanja, zamolila tri prijateljice da ga pročitaju. Naravno, verujem u njihov sud - nisu to osobe koje me samo vole, već su i kritične, a jedna bogme i super stručna. I - dobijem dobru ocenu i pohvale.
Videćemo kako će publika odreagovati kad bude publikovano.

No, najveća pohvala mi je što me je jedna od njih tri pitala:
'A koju si literaturu koristila?'
'Moju pametnu glavu' - odgovorih joj.
Trepće ona, al' trepćem i ja... ponosna.

Prolete mi sad 'uh, ala si puna sebe, mala...'
Jok, treba da budem prazna sebe!


Javljam kad izađe iz štampe.

PT - običan, a nije... :)

Uvek me iznenadi koliko smo sami sebi obični. Naravno, iznenade me i oni koji o sebi misle da su uber mensch, ali se njima retko bavim.

Poslednja tri meseca pratim čudesan napredak jednog sjajnog momka. Kad sam ga prvi čula i videla, opčinio me svojom energijom, lakoćom, jednostavnošću, bojom glasa, osmehom, bistrim pogledom, i pomislila sam kako je sjajan, gotovo savršen.

A onda, iz nedelje u nedelju - primećujem napredak. I svaki put kad mu izrazim divljenje, on se skromno zahvali. Drago mu je, znači mu, ali bi on želeo još bolje. On ta poboljšanja ne vidi. Svakodnevno je sa sobom i sebi je običan.

I to je dobro.
Zapravo, mislim da je dobro... sviđa mi se to.
A vama?

Commitment - čemu to?

Setih se kako sam se pre dvadesetak godina smejala gledajući američke filmove u kojima neki par počinje 'dating', pa nakon nekog vremena prelazi na 'commitment', zatim uslede predbračni ugovori, a potom venčanja.

Sve mi se to činilo krajnje neprirodnim i glupavim, a onda, iz dana u dan, iz godine u godinu - sve manje glupim.... Da smo imali 'commitment' - možda se ne bi razišli, da smo imali 'predbračni ugovor' - možda ne bi... i tako gomila 'možda'. Ne, ne, da ne shvatite pogrešno - nije to 'možda' u formi žaljenja - želela sam da razumem šta ta reč 'commitment' znači i zašto je toliko potrebna nekim ljudima.

I da, potrebna je. Najpre, niko nikom ne čita misli. Podrazumevanja često dovedu do problema. Svako misli da je njegova vizura sveta ispravna i opšta - da svi svet vide istim očima kao i on/ona. Mora postojati minimum saglasja da bi odnos funkcionisao.

Bez 'commitmenta' - ljudi potežu najglasnije argumente, nekada bedne, nekada ucenjivačke, ali retko kad jasne i pravične.

U našem jeziku, commitment se može prevesti kao obaveza, zavet, posvećivanje, obećanje.

Najznačajnije zavete koje možemo dati su oni sami sebi. I najvažniji.

Lako načinimo izdaju sebe i svojih obećanja datih sebi.
Mislimo, lako ću ja, ček da se on/ona ne naljuti, obećao/la sam im, očekuju od mene... a onda se jednog dana nađemo pred sobom i zapitamo kad i gde sam ja sebe ispustio/la u ovom životu.

Trk, brzo, nazad... Setite se nekog obećanja datog sebi i/ili drugome i brzo brzo ga ispunite.
To će vas učiniti radosnim i, svakako, ispunjenim.


ps Jedan od meni dražih zaveta, a ništa grandiozno, teško ili da se o tome pišu knjige i snimaju filmovi je:
Zavetujem se da ću svakoga dana biti bolja no što sam bila i da ću iskoristiti svako životno iskustvo i životnu situaciju da iz toga izađem bolja.

27. februar

Opet: 'Vrati se, dijete, dok još imaš kome'...

Svi koji me znaju, znaju da sam hronolog... pamtim datume, dešavanja, smeštam u kontekst, povezujem, pronalazim zanimljivosti u svemu. Neka nevezana sitnica ili informacija, pokrene lavinu...

Upravo sam pročitala dirljivu priču na fejsbuku. Možda je izmišljena, možda ne, podseti me na dva dešavanja od pre godinu i dve.

Pre dve godine, na dan mamine sahrane, pozove me žena da se konsultujemo oko neke gluposti. Glupost za mene, a sigurna sam i za nju, no, u tom trenutku smatrala je da je to najvažnija stvar na svetu, prenebregavajući činjenicu da sam ja upravo stigla sa groblja.

Kada me je pozvala - najpre mi je mislima proletelo bezgranično čuđenje 'Da li je normalna, šta me pita?' a odmah potom i odgovor ''Nije, inače me ne bi sada zvala...'

''Ok ok, javi se za dva sata, biću kod kuće i biću u prilici da razgovaramo.''

Javila se, usplahirena, obavismo konsultacije.

Nakon nepunih godinu dana, pozvala me je iz bolnice u vrlo lošem stanju, tražeći podršku i savet. Bilo mi je jasno da je potpuno zapostavila sebe... nije postojala u svom životu... Ona 'najvažnija stvar na svetu' ticala se nekog Gradskog takmičenja njene ćerke u stranom jeziku. Glupost, zapravo, kao što rekoh. Tek tada sam joj rekla da mi je bilo jasno da uništava sebe. Izvinjavala mi se, bespotrebno - meni je ionako sve bilo jasno i nisam se nimalo ljutila. Iskoristila sam to kao argument da ne sme sebi to više da radi. Plakala je, smejala se, obećala (sebi) da će se zauzeti za sebe.

Tačno godinu dana od glupog poziva, usledio je jedan sms:
''Srećan rad. Pridružujem vam se na sledećem seminaru. :* ''

Sedamnaest dana kasnije, umrla je.


... ćutim.

Danas je jedan od onih dana...

... koje volim. Onako iracionalno i bezuslovno, bez obzira šta se dešava.
I nisam jedina. Imam istomišljenike s kojima se prepoznam na nesvesnom.
Za nas danas počinje proleće.

Toliko....

:)