Krhko znanje

I posle trećeg Kamina, ne umem suvislo da kažem zašto sam išla, u čemu se - ukratko - sastoji magija tog puta i šta sam tamo naučila...?

Odgovor na prvo pitanje je uvek - MORALA SAM. Unutrašnji glas koji kaže - idi. Onda ja smišljam razloge, smišljam ciljeve, opravdavam svoje moranje.

Na drugo - jednog dana mislim da je tajna u hodanju... drugog dana mislim da je magija u susretima i ljudima... trećeg da je mestima, građevinama...

A odgovori na treće pitanje me uvek zasmeju... jutros razmišljam - naučila sam da kad krene kiša, obučem kabanicu i nastavim... ili kad pada kiša, ne čekam da stane, nego idem kud sam naumila... Potom mi padne na pamet - naučila sam da jedem po malo, da se ne prejedam... Ili, pre neki dan pričam - kad vam se neko ne dopada ili vam ne prija, samo ga pozdravite i nastavite dalje, ne noseći ga u svojim mislima... Ili tamo se živi svaki dan, ponovo i u potpunosti... I - to što si krenuo i što si fizički spreman, nije ti garancija i da ćeš stići na cilj...
I...
i...
i...

Naravno da je smešno... Zar mi je trebalo 2.500 kilometara hoda za ono što, zapravo, znam.. ?
Ili ne znam...?


Dodatak - danas sam našla na netu: