Dama, operisana od tumora na mozgu, na hemioterapiji, hoda polako, uz pratnju prijateljice, dugačkim, pretrpanim bolničkim hodnicima. I stane, zakuca se tik do mene. I stoji. Onda joj prijateljica tepa, priča svašta, nagovara je da krenu, a ona stoji. I dalje samo stoji. Bez nekog posebnog izraza lica, nije čak ni ravnodušno, više nekako udaljeno. U meni se javi želja da je pomilujem po obrazu. Upitam za dozvolu. Pogleda me i dalje udaljena. Osetih da joj taj dodir prija. Pomilujem je još jednom. Potom se uhvatimo rukama, kao da se levoruko rukujemo - iznenadi me jak, snažan stisak tople, energične ruke - i onda se nasmeši.
Zove se Dragana.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар