Naše programiranje počinje čak i pre našeg rođenja. Naši roditelji, bake, dede, kumovi, strine i tetke, očekujući naše pojavljivanje na ovoj Planeti, već planiraju šta će nam obući, gde će nas voditi, u koji karate klub upisati, koji instrument će mamino zlato svirati, koji fakultet upisati.... i kakve će sjajne unuke podariti! I kako će sva svoja iskustva - uglavnom o svetu kao opasnom mestu - preneti na nas.
Već sam start nam je opterećen opasnostima, strahovima, prekomernim brigama. A onda mi polako otkrivamo svet.... otkrivamo nagradu i kaznu, otkrivamo kako da se prilagodimo da bi nas prihvatili, učimo da ne budemo ono što jesmo. Potom slede iskustva - ko se jednom opekao i u hladno duva - znate za to, sigurno. Sa svakim narednim iskustvom, sa svakim novim povređivanjem, rešavamo da ćemo se zaštiti od svih, najbolje što znamo.
Odabiramo maske. Nekad i veći broj, za svaki slučaj, da nam se nađe.
I jednoga dana se suočimo sa tesnom kožom. Sa zidovima koji nas guše. Sa osećajem nerazumevanja i usamljenosti. Sa velikom prazninom.
Nešto moramo uraditi pre nego što nas potpuno uguši ta teskoba.
Najpametnije je da učimo. Da učimo da razumemo, da učimo da volimo, da učimo da se oslobađamo zidova, da učimo da pokažemo svoju ranjivost, da učimo da poboljšamo svoje samopouzdanje, samopoštovanje, samoprihvatanje i ljubav prema sebi.
*Sa svesnom namerom ponavljam više puta 'da učimo' - jer se SVE uči i SVE se može naučiti!
Нема коментара:
Постави коментар